Dragana Matijašević je glavna sestra na Odeljenju internističke intezivne nege Urgentnog centra Kliničkog centra Srbije. Ona je zaljubljena u svoj posao. Ni nakon 30 godina rada nije prestala da veruje da je posao koji radi najhumaniji na svetu. I da se ponovo rodi, kaže, bila bi medicinska sestra. Ovo je njena priča. Topla i nadasve ljudska.
PO JUTRU SE DAN POZNAJE
Svaki radni dan mi počinje isto, u pola sedam ujutru. Prvo pozdravim sve pacijente, a onda sa kolegama, uz jutarnju kafu, napravim radni plan. Precizan kraj radnog radnog vremena za mene ne postoji, često i zaboravim da pogledam na sat. Idem kući tek kada se uverim da je sve završeno, da su svi pacijenti zbrinuti…
Nije lako, ali svakog dana sebi kažem: “Sama si birala ovaj posao, iako si znala koliko je težak. Nemoj sada da se žališ”.
I da se ponovo rodim opet bih položila Hipokratovu zakletvu! Sigurna sam u to. I valjda sam zbog svega toga, pre tri godine, ponela jedno vredno prizanje. Od svojih kolega, na nivou celog Kliničkog centra, dobila sam titulu najbolje medicinske sestre. To mi je najvrednija nagrada u životu i veoma sam ponosna na nju. Nema tih para koje mogu platiti to zadovoljstvo…
Ali to nije samo moja nagrada, već i priznanje za ceo moj kolektiv. Da nemamo dobru saradnju i da, pre svega, nismo prijatelji, ne bi bilo ni ovog uspeha. Odeljenje na kojem sam glavna sestra već 12 godina, poznato je kao jedno od najsređenijih i najbolje opremljenih u Urgentnom centru.
Sve posteljine su u plavim i zelenim nijansama, a boju pidžame pacijenti dobijaju u zavisnosti od pola. Duž celog hodnika su lepe slike, zahvalnice i ukrasno cveće. Za Novu godinu okitimo najveću jelku, a šarene lampice u svim bojama raširimo po celom odeljenju. To našim pacijentima mnogo znači.
Nažalost, tamo niko ne dođe na odmor, ali lepim ambijentom i još boljim osobljem učinimo da im lečenje i boravak u bolnici budu bar malo prijatniji. Mnogo je lepše kada su oko njih vesele boje i pozitivni ljudi, jer i oporavak tada ide brže i uspešnije.
ĆERKA I SIN SU MOJE BLAGO
Pored brojnih obaveza i potpune posvećenosti poslu, trudim se da budem dobra majka. Moje najveće bogatstvo su ćerka Jovana (25) i sin Marko (23). Znam da sam im zbog težine posla koji radim često nedostajala. Ali, znam da me negde razumeju i da se ne ljute na mene.
Suprug Dragan, sa kojim sam 25 godina u srećnom braku, takođe mi je veliki oslonac i podrška. Uvek je bio tu za decu i mene kad je trebalo. Pomagao mi je kada sam spremala ispite, radila noćne smene, kada sam bila umorna i napeta. Beskrajno sam mu zahvalna na tome. I njemu i mojoj deci.
JA SAM DETE SA MORAVE
Rođena sam u selu Miloševac nadomak Velike Plane. Posle završene osnovne škole sa sestrom Slađanom preselila sam se u Beograd, gde sam završila Srednju medicinsku školu na Zvezdari. Dalje školovanje nastavila sam na Višoj medicinskoj školi u Zemunu da bi svoje usavršavanje konačno zaokružila završenom specijalizacijom na Medicinskom fakultetu prošle godine. Čovek se uči dok je živ, a kada nešto volite vi uvek želite da napredujete i budete najbolji u tome što radite.
Pripremila: Lidija Bratun
