“Dobro doš’o brat Staniša, je l’ na Ušću pada kiša, da l’ je kiša, da l’ je suša, je l’ vesela vaša duša”! Ovim rečima je vladika Nikolaj Velimirović dočekao u martu 1940. u Kraljevu Stanišu Bogojevića, tada petnaestogodišnjeg dečaka koji je želeo da se zamonaši.
Danas, u svojoj 92. godini, nasmejan i vedrog duha, Staniša se odlično seća svakog detalja iz tog vremena. Imao je 14 kada je (1938. godine) odlučio da ode u manastir Studenicu (kod mesta Ušće), blizu kog je živeo i gde je kao dete često svraćao. Nikolaja Velimirovića upoznao je 1939. godine.
– Mene su odredili da idem sa vladikom da obiđemo isposnicu Svetog Save, koja je osam kilometara od Studenice. Tu u blizini naišli smo na česmu, a neki kaluđer, Teokcis se zvao, isto je pošao do česme. Sećam ga se, bio je jako pobožan. I ide on ka česmi, pa uzima blagoslov od Nikolaja, pa se klanja pred njim. A vladika se, čoveče, isto klanja pred njim i kaže mu: “Teokcise, duše čiste” – priča Staniša za portal “Zdrava i prava”.
ČEMU VREDIM JA
Kada su se vratili u Studenicu, vladika je rekao da mu dovedu “onog Stanišu” u Kraljevo, da služi kod njega. Staniša je sa njim proveo dva leta, jer zimi nije bilo posla pa se vraćao u Studenicu.
– Svi me pitaju kakav je vladika Nikolaj bio. Je l’ bio strog? Pa jeste, strog, strog. Ali nije kao što su bili pojedini. Nekima nisi mogao da priđeš, ne znaš kako – iskren je Staniša:
– On je bio veliki pesnik. I naš najbolji besednik. Nikada takvog nije bilo.
Uz vladiku je dočekao i 6. april 1941, kada su Nemci, pored Beograda, bombardovali i Kraljevo.
– Bilo je strašno. Sirene, narod beži, uzbuna, Bože sačuvaj… Išao sam sa vladikom ulicom, a on me pita: “Je li brate Staniša, je l’ te strah”?. Ja kažem: “Prosvećeni, što mene da bude strah kad vas nije. Pa čemu ja vredim, a čemu vi”. Na to mi je vladika rekao: “Hoćeš ti da budeš svud’ gde ja budem”, a ja odgovorim “svud”. Međutim, posle samo dva dana desila se deseta stvar. Pozvao je starešinu manastira Studenica i rekao mu da me vodi kući. “Vodi ovo dete. Ako poginem ja, da ne nastrada i on”.
PEŠKE DO MANASTIRA
Vladiku Nikolaja je Staniša video još jednom, a to je bio i poslednji put.
– Pošao sam u Žiču, i odem da ga vidim. To je bilo 11. jula 1941. Sedeli smo ovako jedan naspram drugog. I kaže on meni da sutra ide za manastir Ljubostinju. Da li je on već tada znao šta ga tamo čeka… Ne znam… Ja sam se vratio za Studenicu. Sutra, na Petrovdan, vladiku Nikolaja su Nemci stavili pod stražu. I više nije bio slobodan do kraja rata – navodi Staniša.
Posle je Nikolaj bio zatvoren u manastiru Vojlovica kod Pančeva, da bi ga Nemci u septembru 1944. sproveli u logor Dahau.
Staniša je nakon tog susreta sa vladikom otišao iz manastira. Rat je uveliko buktao, a njega su poslali na front. Sa 23 se vratio kući, u Studenicu.
I sada, sa svoje 92 godine svako jutro, skoro uvek peške, ide na službu u manastir. To radi čitav život, a nije prestao ni u vreme komunista.
– Došli oni i rekli: “Bog ne postoji”. Pre njih svi su verovali u Boga. Kad odjednom, nema ga više. O, Bože sačuvaj! Meni su rekli da je sramota to što idem u crkvu. Nisam ih nikada slušao – naglašava Staniša.
POŠTENJE JE NAJVAŽNIJE
Posti oduvek, sve praznike, i sredom i petkom. Živi sam. Ima frulu i gusle, i često, kao u mladosti pred vladikom Nikolajem, peva i svira kada mu dođu gosti. Ništa mu nije teško. Raduje se dobrim ljudima i kaže da je najvažnije da si pošten čovek:
– Treba biti pošten i iskren. Iako će pošten čovek uvek da strada. Jer on ne zna da ima lošeg. Da postoji neko ko hoće da prevari. Ali opet kažem, poštenje je najvažnije. I vera u Boga.
Autor: Slađana Gavrić
