Posle mnogo vremena, počela sam vežbam i tek onda postala svesna koliko sam vremena provodila sedeći za stolom, ubeđujući sebe da nemam vremena ni za kakvu rekreaciju.

Vrativši se kući iz korena sam promenila navike. Najpre sam počela da istražujem internet u potrazi za receptima, savetima u vezi sa ishranom. Fizička aktivnost i vežbanje postali su deo moje svakodnevnice. Preskakanje vijače, tegići, čučnjevi, duge vožnje biciklom oko Ade Ciganlije, pešačenje umesto vožnje autobusom, kada god je to moguće. Režim ishrane sam znatno promenila, ali iz želje da se što pre vratim na staro i ne videvši rezultate ni posle mesec i po/dva dana polako sam počela da idem u drugu krajnost. U tom periodu spremala sam ispite i po ceo dan provodila učeći, te sam u trenucima dekoncentracije razmišljala o tome šta ću jesti. Planirala sam sve obroke, čitala deklaracije, proveravala procenat masti, koliko gde šećera ima i opteretila se do te mere da sam samo o jelu razmišljala i da me je kada pojedem kolač ili nešto što se ne uklapa u ono što sam smatrala zdravom hranom, veoma grizla savest. To je onaj osećaj kada jedete nešto što smatrate da nije dobro i umislite da se to automatski pretvara u masne napasti. Pročitavši članak u kome je opisan poremećaj koji se tiče opterećenosti zdravom ishranom (takozvana ortoreksija), prepoznala sam se u gotovo svemu što je tamo pisalo. To me je nateralo da se zapitam vredi li čemu ta preopterećenost? Treba se hraniti zdravo, ali ne ići u krajnosti već dati sebi oduška i biti umeren. Uvidela sam da je umesto saveta fitnes modela, bolje da poslušam savete svoje bake. Oduvek je pričala kako treba da izbegavam so i šećer, grickalice i industrijske slatkiše, te da jedem više voća i povrća. Fizička aktivnost i duge šetnje su se podrazumevale. Sećam se priča o tome koliko je ona pešačila kada je bila mlada, a moja mama je možda još bolji primer.