Dr Ranko Rajović je natprosečno inteligentan čovek. Za ovu našu tvrdnju ima potvrdu odavno, pošto je s kraja osamdesetih uspešno položio Mensa test. I ne samo položio, već bio i u dva mandata predsednik Mense Srbije. Ovaj lekar specijalista interne medicine, stručno se bavi neuroendokrinologijom i REM fazom spavanja, a kroz Mensu postao je autor programa kreativnog učenja koji se danas primenjuje u 14 država Evrope. Otkriva da li je inteligencija nasledna osobina.

 

pixabay.com
pixabay.com

Program učenja koji se zove NTC doveo ga je u poziciju da od 2010. do 2012. bude predsednik Komiteta za darovitu decu svetske Mense, a i aktuelni je saradnik UNICEF-a za ranu edukaciju. Gostujući je predavač na fakultetima u nekoliko država. Većinu onog što ima, kako kaže, upravo duguje Mensi, jer od nje je sve počelo.
– U staroj SFRJ svi smo čitali “Galaksiju”. To je bio jako popularan časopis u to vreme. Dok smo bili mlađi čitao se “Politikin zabavnik”, a kako smo već bili srednja škola, to je bila “Galaksija”. I 1987. godine počelo je da se piše o tome da će “Galaksija” da organizuje nacionalnu Mensu, da dolazi direktor svetske Mense iz Londona, da će biti testiranje u Beogradu i da se mladi ljudi prijave. I prijavilo se nas negde oko hiljadu. To je bilo veliko testiranje u Beogradu u Domu inženjera. “Galaksija” je onda pisala da će za najbolje koji urade test obezbediti stipendije i računar. A računar je u ono vreme bilo kao da imaš automobil. U to vreme bio sam student medicine. Otišao sam na to testiranje, prvo iz radoznalosti da vidim gde smo to mi i da li mi možemo da priđemo rezultatima iz drugih zemalja, da li ćemo položiti, a potajno sam se nadao da ću položiti, pa ću dobiti i stipendiju i računar – kaže dr Rajović.

Da li je ono što određuje inteligenciju predispozicija koja se dobija rođenjem? Šta se meri Mensinim testom?

– Potencijal. Mi u Mensi merimo potencijal. Da li je potencijal visok ili nizak, to nekad i roditelji pogreše, čak ni učitelji ne prepoznaju neke velike potencijale. To deluje kao da neko izraste dva metra, ali ako nije trenirao košarku, ne zna da vodi loptu, on će biti samo potencijal koji nije ništa uradio. Isto tako i Mensa. Naši članovi imaju visok potencijal. To se meri na testovima. A kako će ga iskoristiti, tu sad ima jako puno faktora. Od vrtića, roditelja, škole, društva, orkuženja… jako puno faktora utiče na taj razvoj. I tako smo koncipirali program koji se upravo i bazira na primeni medicine u pedagogiji i na razvoju inteligencije. Možda je i kasno kada neko dođe u Mensu sa 17 godina, te smo program koncipirali tako da počne što ranije, od vrtića, a mi se trudimo da edukujemo roditelje, jer roditelji naprave tako puno grešaka da bukvalno spreče normalan razvoj svog deteta, ako ne znaju šta i kako treba da rade. Za njih sam i napisao dve knjige: “IQ deteta briga roditelja” i “Razvoj inteligencije kroz igru”.

A koje su to greške koje roditelji prave i kakve su posledice po učenje?

– U prvom delu programa cilj nam je da naučimo roditelje i vaspitače da ne pogreše. Ako roditelji naprave greške koje usporavaju ili oštećuju razvoj deteta, mogu da nastanu problemi u kori velikog mozga i to dete će verovatno, kasnije u školi, imati probleme sa učenjem. Ne daju detetu da skače na krevetu, da se vrti, da skače po blatu, ne daju detetu da se penje na drvo da ne padne… I ja imam četvoro dece i sve sam to prošao, ali sam ih puštao. Roditelji su uplašeni za svoje dete i prezaštićuju ih. Imate situaciju da se dvogodišnje dete vrti dok ne padne. Rotacija aktivira jako velike regije u mozgu i razvija ih. Mozak se najviše razvija do treće, pete, sedme godine i ako to roditelji urade kako treba, dete je spremno za školu. A u školi kreće učenje, ali moramo da pređemo na viši nivo, a ne da učenje počiva na reprodukciji. A kad dete uz pomoć učitelja ode na viši nivo, onda će se razviti i funkcionalno znanje. S tim da mi program učenja započinjemo već od treće godine da bi dete što pre ovladalo ovakvim sistemom razmišljanja.

Izričiti ste protivnik reproduktivnog sistema učenja, odnosno da se ponavljanjem stiče znanje. Repetitio est mater studiorum, više nije primenjiva izreka?

– Ja kažem da je to bilo nekada, kada smo imali ograničen broj informacija. Išli smo u školu 8, 12 i 16 godina i to što smo učili primenjujemo dok smo živi. A danas to više ne može. Otvorite “Forbsovu” listu najtraženijih zanimanja danas. Od 10 najtraženijih, osam nije ni postojalo pre deceniju. I ako tako gledamo, to znači da mi decu spremamo za zanimanja koja još ne postoje. I šta je funkcija škole? Da ih učimo napamet ili da znaju da razmišljaju i povezuju? Jer to što uče danas, možda neće biti aktuelno za 10 godina. Mi moramo da učimo decu da razmišljaju, a to je rak rana obrazovnog sistema cele Evrope, a ne samo Srbije. Naša deca ne povezuju. Učitelj daje detetu uputstvo da lekciju pročita više puta i više dana uzastopce i da će tako naučiti. Ali mozak tako ne radi. I onda dete dođe u školu, naučilo pesmicu na pamet, čeka učiteljicu, sedi, ne pomera se, znoje se dlanovi, lupa mu srce i ima 120 otkucaja u minuti; to je akutni stres. A mozak je organ za preživljavanje i ako smo u akutnom stresu, mozak šalje poruku – beži, spašavaj se. A gde dete da pobegne? I na kraju dete počne i da beži iz škole. I mi zapravo stalno detetu pravimo stres. Što je najgore, ono što dete i nauči na taj način, većinu toga zaboravi za 10 do 15 dana. I zašto tako i dalje učimo? Nama je obrazovni sistem u Evropi baziran na reprodukciji, a to je zastareli metod.