Roditelje ne brine što dete povremeno nešto slaže, jer znaju da to za njega može biti i korisno. Međutim, činjenica koja zaista plaši jeste da je dete sve veštije, da ga je sve teže “uhvatiti” u laži i da više ne možete biti sigurni da li laže i vas, roditelje.
Definicija laži ima veoma mnogo. Tako, dok je po nekima laž samo ono što svesno izgovorimo kao neistinu, po drugima je laž i ono što svesno prećutimo. Psiholozi smatraju da je laž i odraz odrastanja i razmišljanja, uobičajen deo emocionalnog i intelektualnog razvoja deteta.
Prve dečije laži se javljuju oko druge godine života, kada dete počinje da shvata da roditelji koji su u njegovim očima neprikosnoveni uzori, uvek nepogrešivi, savršeni, najbolji… ipak, ne umeju da čitaju misli. U predškolskom periodu, mašta i stvarnost se prepliću pa će roditelji povremeno misliti da ih dete laže, dok ono zaista veruje u neku svoju priču. Kada pođe u školu, granica između istine i laži je jasno postavljena i dete razume da je lagati loše. Učestalost laganja u ovom periodu zavisi od odnosa sa roditeljima, njihovih očekivanja, emotivne stabilnosti deteta, potrebe da se izbori za svoj status među vršnjacima…
U periodu puberteta, laganje okoline a ponajviše roditelja postaje veoma izraženo. Tinejdžeri teško nalaze zajednički jezik sa roditeljima i ubeđeni su da bi im iskrenost donela samo nove probleme (svađe, viku, kazne…), pa radije biraju da nešto prećute ili slažu.
Studija sa Pen Stejt Univerziteta pokazuje da čak 96 odsto tinejdžera laže svoje roditelje o svojim školskim ocenama, svom društvu, odnosima sa suprotnim polom, kako troše novac… ukratko, gotovo o svemu. Iako ovaj podatak deluje veoma zabrinjavajuće, u njemu se krije i velika uteha. Naime, razlog zašto tinejdžeri u tolikoj meri lažu jeste pokušaj da svoje roditelje zaštite od mogućeg razočarenja ili emotivnog povređivanja. Teško je prihvatiti ali laganjem zapravo pokazuju izvesnu ljubav.
Šta možete da učinite da smanjite dečije laganje?
• Osvestite svoje reči. Vi najbolje znate u kojoj meri i zbog kojih razloga lažete. Ipak, odrasli često imaju dvostruke kriterijume, pa za mnoge svoje izjave nalaze opravdanje i ne tretiraju ih kao neistine. Na primer: kada dete pokušavate da u nečemu sprečite ili želite da ga zaplašite: “Ne pij kafu, porašće ti rep”, ili “Ako ne budeš dobar, odneće te veštica..”, kada želite da izbegnete razgovore za koje niste spremni: “Donela te je roda”, kada vam je laganje lakše nego da dajete široko objašnjenje: “Ne možemo ništa ovde da kupimo jer radnja sa igračkama danas ne radi”, kada manipulišete dečijim nesnalaženjem u vremenu: “Doći ću za 5 minuta…”
Međutim, dete nema smisao za humor ili ironiju nalik odraslim osobama. Ono će to, tek odrastanjem, steći. Zato, kada shvati da ove rečenice nisu istinite, ono misli da ste ga slagali.
• Budite dobar primer. Osvestite svoje svakodnevno ponašanje. Na primer, kada vas zove prijateljica, ne podmećite dete da umesto vas laže kako niste kod kuće. Jer, ako to učinite, naučili ste ga nekoliko pogrešnih lekcija istovremeno: da je laganje u redu, da je to dopušteno čak i vama (a dete roditelje vidi kao vrhovne uzore), da ste prošli nekažnjeno, da ste uspeli u onome što ste zapravo i želeli (niste se čuli sa prijateljicom). Kada sve to uvidi, očekivano je da će i ono pokušati isti model da primenjuje u svom životu.
• Priznajte koristi od pojedinih laži. “Bele laži” su najčešće direktno podržane od strane roditelja (na primer, sugerišete detetu da kaže da mu se dopada neki poklon osobi koja mu je to poklonila). Najčešći razlog za “bele laži” je pokušaj da se zaštite osećanja drugih.
• Otkrijte razlog laganja. Ukoliko dete laže u strahu od vaših kazni, preispitajte kazne. Ako laže da bi privuklo nečiju pažnju, ojačajte njegovo samopouzdanje, pružite mu više vremena, podrške, zajedničkih aktivnosti. Umesto vike, kazni, uskraćivanja onoga što najviše voli, važnije je da razgovorom otkrijete razloge zbog kojih govori neistine.
• Ne kažnjavajte iskrenost. Stalno ukazujte na to da vi cenite iskrenost i međusobno poveravanje. Naravno, vaše verbalno hvaljenje iskrenosti neće imati pozitivnog efekta, ako vi nastavljate da se ponašate i govorite neiskreno.
Pohvalite dete kada vam poveri nešto što je po njega neprijatno. Ono je time učinilo izbor da kaže istinu umesto laži i time eventualno snosi posledice, a to zaslužuje priznanje. Sa druge strane, ako vam kaže istinu, a vi ga kaznite jer vam se ta istina ne dopada, sledeći put će vas sigurno slagati.
• Laž – uslov za uspeh? Laž je deo odrastanja deteta, a po mnogima i uslov za uspeh u budućem životu. Pojedina istraživanja (Institut za dečije studije Univerziteta Toronto) nas uveravaju da su sitne laži kod dvogodišnjaka jasan indikator brzog razvoja mozga kao i da što je laž uverljivija, u ovom najranijem uzrastu, to garantuje kasniju veću razvijenost kritičkog sagledavanja svog okruženja a možda i generalno, veću uspšenost u životu. Naime, direktor tog instituta, dr Kang Lee, smatra da laganje pokreće nekoliko procesa u mozgu, kao što su integracija informacija koje stižu iz različitih izvora i manipulisanje tim podacima u sopstvenu korist. Ovi procesi su povezani sa razvojem regija u mozgu koje omogućavaju tzv. “direktorsko funkcionisanje”, odnosno: sposobnost istovremenog konstruisanja ubedljive laži sa jedne, i skrivanje istine u nekom delu svog uma, sa druge strane, snalaženje u trenutnim situacijama… što su neke od ključnih osobina za uspešnost, pre svega, u profesionalnom životu.
• Razgovor. Kažnjavanje laganja ne daje rezultate. Naprotiv, tako samo motivišete dete da se više trudi, nauči da laže bolje, kako sledeći put ne bi bilo uhvaćeno u laži. Komunikacijom i stalnim uvidom u njegov život kakav on jeste a ne kakvim ga dete vama prikazuje, možete izbeći, tzv “jaz generacija”. Istovremeno, tada je kod deteta potreba da nešto skriva ili govori neistine najmanja. Jednostavno, što imate iskreniji odnos, to će manje biti obostranih neistina. Ipak, ovakav odnos ne znači ravnopravnost. Vi ćete uvek biti za nekoliko decenija iskustva u prednosti nad svojim detetom, i otuda uvek imati veće “pravo glasa”. Obostrana iskrenost znači priznati detetu da i vi imate svoje slabosti, da ste i vi činili greške,da niste savršeni. Pokažite mu da ga razumete i da umete da budete dostojan sagovornik za iskušenja i težine koje ono prolazi. Prihvatite njegove mane, slabosti, želju da ih prikrije pred vama, u pokušaju da što više nalikuje vašoj zamišljenoj slici.
Jelena Holcer je diplomirani pedagog.
Ima 25-ogodišnje radno iskustvo kao pedagog u različitim školama i predškolskim ustanovama, izdavačkim kućama, radio i tv stanicama.
Autor je 15-ak knjiga za decu i roditelje (“101 način da pokažete detetu da ga volite”, “Uspešan roditelj – uspešno dete”, “Uspešno učenje”, “Kako reći NE”, društvene igra “U redu je”…) i stručni saradnik mnogih časopisa (Magazin “Mama”, “Sensa”, “Prosvetni pregled”).
Danas, ona je autor programa i direktor “Škole za roditelje”.
Izvor: www.jelenaholcer.com
