Ja sam dijetetičarka koja dozvoljava svom detetu da prvo pojede desert, pa onda povrće. Saslušajte moje razloge pre nego što počnete da me kritikujete. I ne, nisam zabrinuta za njegov unos vlakana. Čak i pre nego što sam zatrudnela, kupila sam prvi komad odeće za bebe koji je ležao sakriven u ormanu gde moj muž koji ništa nije sumnjao ne može da ga pronađe. Bila je to prelepa portiklica sa poznatim citatom: „Život je nepredvidiv, zato prvo pojedi desert.” Pravi dokaz moje ljubavi prema slatkišima i onoga što želim za svoje hipotetičko buduće dete. Nisam ni znala da će godinama kasnije ovo postati moja mantra za vreme obroka i predmet čestih rasprava sa svima koji su sedeli za trpezarijskim stolom i posmatrali kako jedemo.

 

Foto: Freepik

Tokom odrastanja, porodične večere su obično podrazumevale neku vrstu mesa, skrob (obično krompir –  mamina familija su Britanci) i nešto zeleno. Ako bi se zaključilo da smo pojeli dovoljno povrća, dobili bismo ono što smo zaista želeli: desert. Za vreme obroka se vodila prava bitka i ne čudi što je kuvanje za moju mamu bila najgora vrsta kućnih poslova.

Kasnije, kad sam prestala da budem toliko izbirljiva, na red je došlo još problematičnije pitanje kad je jelo u pitanju: upoznala sam se sa kulturom ishrane. U mladosti sam bez problema jela povrće. U stvari, moj problem je bio u tome što sam želela da jedem samo povrće, jer me je društvo naučilo da pristojne devojke ignorišu signale koje im telo šalje i jedu samo „dobru, čistu” hranu. Davanje moralne vrednosti onome što je na tanjiru je značilo da je jedan suvišan zalogaj pite vodio ka nekoj vrsti pokajničkog čišćenja, a to je, naravno, podstaklo začaran krug ograničavanja i preterivanja. Krajnji rezultat je bio katastrofalan poremećaj ishrane koji je ugrozio moje celokupno mentalno i fizičko zdravlje.

Srećom, uz terapiju i intuitivnu ishranu, danas sam profesionalni ljubitelj hrane (a i dijetetičar)i celokupnu karijeru sam izgradila na borbi protiv kulture ishrane.  Takođe sam mama jednog živahnog dečačića starog 14 meseci i jako sam ponosna što je od mene nasledio kosu, oči i muzikalnost, ali se svim silama trudim da ga sačuvam od usvajanja mog nekadašnjeg poremećenog odnosa prema hrani.

Ovo je oblast u kojoj naša deca mogu da postignu odlične rezultate sa manje podučavanja i usmeravanja. Bebe se rađaju sa neverovatnom urođenom sposobnošću da regulišu glad i apetit. Plaču kada su gladne i odguruju flašicu ili dojku kada su site. Vrlo jednostavno. Kad počnu da jedu čvrstu hranu, ne posmatraju brokoli kao „dijetalnu hranu”, niti keks kao poslasticu koja izaziva osećaj krivice – sve namirnice su samo različiti oblici, teksture, ukusi i boje koji služe da se utoli glad. Zamislite na trenutak kako je ova perspektiva oslobađajuća.

Društvo i društveni odnosi (od kojih većina, barem u početku, potiče od dinamike ishrane u porodici) nas uče o kulturi ishrane. Iako je nemoguće da svog sina u potpunosti zaštitim od sveta i načina na koji društvo govori o hrani, ono što mogu da učinim jeste da promenim obrazac obroka kod kuće.

U mnogim kućama sve počinje nevinim, dobronamernim zahtevom: „Pojedi povrće i onda možeš da uzmeš desert.” Za roditelja je ovo razumna razmena, ali za dete to u stvari znači sledeće: „Mama me tera da prvo pojedem ovaj odvratni prokelj kao kaznu, a onda kao nagradu dobijam parče torte.” Ovo može da ima kratkoročan efekat u smislu da podstakne unos vlakana kod deteta, ali ga neće navesti da poželi pun tanjir prokelja kada je van kuće i kad niko ne nadgleda ono što jede.

Ja sam odlučila da to ne radim. Plan kod prelaska na čvrstu hranu mi je bio da ponudim raznovrsnu hranu različitih ukusa, tekstura, boja i hranljivosti i dopustim svom detetu da ga vodi intuicija. Takođe sam počela da poslužujem desert  SA graškom, slatkim krompirom i ribom, i da mu dozvoljavam da samo izabere ono što će prvo da pojede.

Ovo možda zvuči preterano, ali u stvari predstavlja dobro istraženu i dokumentovanu preporuku zasnovanu na principima Podele odgovornosti koju je definisala Elin Sater, na osnovu preko 40 godina kliničkog rada i istraživanja u oblasti ishrane. Sater smatra da je posao roditelja da odredi šta, kad i gde se obrok ili užina dešava, dok je dete zaduženo za određivanje koju hranu konzumira i koliko. Po ovom modelu, nema potrebe da se igraju igrice, pregovara i kuva na brzinu. Naše dete uči da jede kao odgovor na potrebe svog tela i povezuje obrok sa zadovoljstvom (a ne pritiskom), tako da se ja ne nerviram oko toga šta jede ili koliko. On je glavni! Poješće manje-više istu užinu ili obrok da utoli glad. (Naravno, dete sa alergijama ili drugim ograničenjima u ishrani, problemima sa rastom ili čulnim poremećajima zahteva veću pažnju – zato je bitno da o ishrani porazgovarate sa pedijtrom ili dijetetičarem.)

Ovo u praksi znači da ja serviram porodični obrok i pustim dete da odluči šta će da jede i kojim redom. Iako su porcije salate, pirinča i pečene piletine teoretski neograničene, Sater preporučuje ograničavanje deserta na jednu dečju porciju kako ne bi potisnuo apetit za druge namirnice, ali eliminiše njegovu moć i moralnu vrednost.