Imati tvrdoglavo dete ponekad je zaista iscrpljujuće. S druge strane, baš je lepo imati pomalo neposlušno i zločesto malo čeljade. Pantalone mogu biti pocepane, majica umrljana, kosa neuredna, ali snažan duh mora ostati netaknut. To je, ukratko, poruka koju šalje jedna majka, novinarka Independenta, Louren Knigt, koja ima sina snažne volje.

 

pixabay.com
pixabay.com

Oliver je tip dečaka koji ne dozvoljava da mu skrate kosu i to je svojoj ambicioznoj majci jasno dao do znanja.

– Ne dam da me šišaju. Nikada. Mama, odgovor je nikada – tim rečima je odbio udovoljiti majčinim molbama da skrati šiške.

Oliver ima samo 6 godina i drugo je Lourenino dete. Za razliku od prvoga, on se ne suzdržava odraslima ili vršnjacima reći u lice čak i ono što drugi ne žele da čuju.

Jednostavno, direktan je, bez dlake na jeziku i tvrdoglav. Od najranije dobi ovaj dečak je jasno davao do znanja šta želi, a šta mu nije prihvatljivo. Od pantalona koje ne pašu uz majicu do načina na koji ga roditelji “ušuškavaju” u krevet.

– On je dete koje ima visoke standarde. Ukoliko mu nešto ne odgovara, on će vam to staviti do znanja – piše njegova majka.

Oliver nije problematičan, niti težak. Biti u njegovom društvu zapravo je lepo, jer je darežljiv i nežan. Primećuje stvari koje drugima promaknu. Sviđaju mu se sve nijanse boja lišća koje opada sa drveća. Kreativan je i bistar. Međutim, kada se sa nečim ne slaže, tvrdoglav je kao mazga.

– On ne želi da bude poslušan jer se to od njega traži. On posluša kada ono što od njega tražimo njemu ima smisla. Ponekad je zaista izazov biti njegov roditelj – opisuje Olivera Louren.

MALI TVRDOGLAVCI IZRASTAJU U PRAVE VOĐE

Imati tvrdoglavo dete ponekad je zaista iscrpljujuće. S druge strane, baš je lepo imati pomalo neposlušno i zločesto malo čeljade. Naime, deca koja prkose autoritetu i ne prihvataju status quo bez dobrih argumenata zaista su inteligentna i sposobna da razmišljaju izvan zadatih okvira. To su odlike uspešnih ljudi i garancija ličnog napretka u životu.

Laura Markam je psiholog na Univerzitetu Kolumbija. Ona tvrdi kako ti maleni najtvrđi orasi odrastaju u snažne individualce i prave vođe. Takva su deca otpornija na međugeneracijsku konkurenciju, a ono što žele, po pravilu i postižu. To su deca koja žele sama da uče i savladavaju veštine, pa se ne oslanjaju na pomoć drugih. Takav se stav kasnije preliva i na međuljudske odnose. To su malene osobe koje nije lako impresionirati, budući da oni sami biraju ko će im u životu biti važan, a ko na njih neće ostaviti nikakav utisak.

POSLUŠNOST NIJE UVEK POŽELJNA OSOBINA

Najekstremniji primer poslušnosti datira iz Drugog svetskog rata, kada je nemački narod bespogovorno sledio svog vođu, koji je svojevremeno izjavio: “Mi želimo poslušan narod i stoga poslušnost treba vežbati”.

Psiholog Alice Miller, koja je proučavala psihološke profile vođa Trećeg Rajha, objašnjava kako su svi oni u detinjstvu morali da budu jako poslušni. Poslušnost je oduvek u njihovim porodicama smatrana vrlinom. Ono što je usledilo imalo je katastrofalne posledice na celi svet. Poslušan narod je bezpogovorno sledio svog vođu, urušio se kolektivni moralni kodeks, a milioni života nestali su u vihoru razarajućeg rata. Pitanje moralnosti s jedne i poslušnosti s druge strane, vrlo je važno. Naravno, deca moraju da slušaju u situacijama kada su u opasnosti.

Na primer, moraju da poslušaju roditelje kada prelaze ulicu. Moraju da poslušaju kada im se kaže da ne smeju uzeti oštar nož iz kuhinje. Moraju biti oprezni kada ložimo vatru…

Međutim, poslušnost mora biti rezultat poverenja, a ne slomljene volje! Ako želimo da naša deca budu poslušna jer nam veruju da radimo u njihovom najboljem interesu, da poslušaju jer poznajemo njihovo srce i oni naše, onda uterivanje straha u kosti i kažnjavanje treba zauvek izbaciti iz kućnog vaspitanja.

Mi želimo da nam deca izrastu u zdrave individualce koji mogu samostalno da donose ispravne odluke. Zato, zanemarite male stvari. Kosa može biti čupava, pantalone pocepane, a majica uprljana, ali zdrav duh mora ostati netaknut.

Izvor: www.kurir.rs