Svoj život delim na period pre februara 2004. godine, kada mi je dijagnostikovan i operisan rak dojke, i onaj koji živim nakon što sam pobedila ovu opaku bolest. Bolest mi je otkrila pravi put.
Rođena sam u Beogradu, odrasla u Svetogorskoj ulici kod Ateljea 212. Sa porodicom se potom preselila u Zemun, završila medicinsku školu, upisala Defektološki fakultet a onda su stigle devedesete. Život me 1991. godine odvodi na Kipar, ali ubrzo donosim odluku da se vratim u Beograd. Tu se zaljubljujem, udajem i 1997. godine postajem mama. Na svet su stigli moji blizanci Viktor i Andreja.
RAK JE DOŠAO KAO OPOMENA
Slede godine u kojima sam živela po automatizmu, potiskujući vlastito nezadovoljstvo, strahove, tugu, stres…A onda je stigla presuda koja se zvala –rak. Moja bolest je iznenadila sve, ali ne i mene. Negde kao da sam je očekivala…
Znala sam da se bolest pojavila kao posledica neharmoničnog odnosa u porodici u kojoj sam odrasla. Ona je bila kulminacija i pokazala mi je da nešto duboko u meni nije u redu. I da, ako hoću da je pobedim, moram da otvorim pandorinu kutiju i sučim se sa svojim strahovima.
Dok sam ležala na Institutu za onkologiju, shvatila koliko sam i sama doprinela svojoj bolesti. Bio je to prvi korak ka ozdravljenju…
Bila sam svesna da ako posle operacije ne uradim nešto na svom psihološkom i duhovnom razvoju od stvarnog ozdravljenja nema ništa, i da je u tom slučaju vrlo izvesno da ću se ponovo razboleti od te ili neke druge bolesti.
Osećala sam da su naše misli, ono što osećamo i ono u šta verujemo, usko povezani sa našim zdravljem i onim što doživljavamo. A ja sam godinama pre operacije imala jak strah baš od karcinoma dojke. Sve sam to doživela kao nešto već viđeno.
Kada mi je dijagnostikovan karcinom, nisam imala nameru da se predam. Bolest nisam doživela kao kaznu, već kao opomenu i svoju šansu da život promenim nabolje.
Rekla sam sebi: “Dobro, imam rak, ali borićemo se on i ja.”
A onda je krenulo veliko spremanje sopstvenog života. Odgovore koji su zadovoljavali moju dušu stigli su kroz bavljenje krija jogom i uopšte zaranjanjem u ono što se naziva duhovno.
PRVI KORAK – UPOZNAVANJE SEBE
Počeo je ozbiljan, rad na podizanju svesnosti i upoznavanju sebe. Bez spoznaje onoga ko smo i kuda idemo suštinsko zdravlje je nemoguće. Ovde većina ljudi i ne zna šta podrazumeva zdravlje pa nisu ni svesni da nisu zdravi. Zdravlje nije samo nemanje dijagnoze već mnogo više – dobar san, lepe misli, ispunjenost nadom, verom i ljubavlju, entuzijazam, dobrota, saosećajnost, mudrost, časnost.
Uskoro će deset godina od kada sam operisana, a moj život je bogatiji i ispunjeniji nego ikada pre.
Ovakvi udarci, ako smo dovoljno mudri, mogu da budu veliki pokretači. Kao što kaže jedna Jungova učenica „Bolest je opomena”. Možemo reći i da je svaka bolest raskrsnica na kojoj treba da vidimo kuda želimo da idemo. Dobro je u tim trenutcima postaviti sebi pitanje:”Živim li uopšte ili to samo tako izgleda?”
Verujem da je u lečenju, ali i u životu, najvažniji pozitivan stav. Ali to ne znači nije okretanje glave od problema ili ulepšavanje stvarnosti, već prihvatanje onoga što jeste a tek onda zauzimanje pozitivnog stava. Ovde se često se greši, pa ljudi misle da je beg ili stavljanje ružičastih naočara imanje pozitivnog stava a to je upravo ono što nam ne treba.
Nakon svega verujem da je svako odgovoran za sve što mu se dešava, pa i za bolest od koje je oboleo, i da isto tako svako od nas ima snage za sve što se nađe pred njim. Nikada nam Bog neće dati test, a da nam u isto vreme ne da dovoljno snage da ga prevaziđemo.
VEŽBAJTE, DIŠITE, MEDITIRAJTE
Prvi korak ka ozdravljenju jeste promena stila života i navika. Ne možemo nastaviti život po starom, a očekivati drugačije rezultate.
Svaki novi dan sada započinjem vežbama energizacije koje služe za punjenje tela energijom, vežbama disanja, meditacijom… Više ne preskačem doručak, ostavila sam cigarete.
Ranije mi je dan započinjao kafom i cigaretama, a obrok je dolazio na red kad stignem, obično u kasnim poslepodnevnim satima. Nije nužno odreći se svega, kafa je i danas moje omiljeno piće. Mislim da se ničega u stvari nisam odrekla, već sam uvodeći zdrave navike shvatila da mi neke loše više nisu potrebne. Otišle su same, a osećaj je odličan.
Sada samo želim da budem srećna, da mi svaki dan bude lep. Prihvatanje najgoreg scenarija je odlična tehnka za prevazilaženje strahova. Dobro, pa šta i ako umrem, važno je da sam dala sve od sebe da se to ne desi, ali neke stvari su iznad nas samih. Kada sam uradila vežbu “najgori scenario” bilo mi je najvažnije da mogu da pogledam svoju decu u oči i da im kažem da sam sve učinila da produžim svoj život. Shvatila sam da mi nije najvažnije koliko ću još živeti već da ne želim da odustanem od života.
NEMA VIŠE MESTA ZA LOŠE MISLI
Promene nisu došle preko noći. I dan danas se borim sa starim navikama u razmišljanju, ishrani, odnosima… Promene se dešavaju polako, svaki dan je nova borba. Sloboda nije uraditi ono što ti se radi, već ono za šta znaš da ti donosi dobrobit, zdravlje i sreću.
U toj borbi nema mesta za loše misli jer one su kao ujed zmije. Kada želimo da život promenimo nabolje, prvo treba da promenimo misli, jer od njih sve potiče. Misli kreiraju to kako se osećamo, kako živimo i da li ćemo biti zdravi.
Dragana Bačanek je lajf kouč, učiteljica meditacije, krija joge i vežbi energizacije. Drži predavanja na temu uspeha, prosperiteta, samopouzdanja i antistres radionice.
Pripremila: Lidija Bratun
