Zašto je to nepisano pravilo? Zbog čega nam se tokom života ponavljaju isti ili slični obrasci ponašanja u vezi? Da li prva prava ljubav može da nas razmazi ili osakati? Koliko u svim drugim partnerima nesvesno tragamo za onim prvim?
Marija Vicković, psiholog i psihoterapeut, kaže da mladalački odnos jeste neka vrsta zapisa koji urezujemo u svoje biće i koji nas tokom života određuje.
– Srce sve pamti, a najviše prva iskustva koja mu se dogode – navodi sagovornica “Života plus”. – Mnogo zavisi od toga kako se odnos razvijao, da li je to bila prijatna ili negativna relacija, koliko je u njoj bilo suza, a koliko osmeha, da li su temelji na kojima je počivao bili zdravi ili je u njemu postojala isključiva dominacija jedne strane, ugnjetavanje, nasilje…
PONAVLJAMO USVOJENO
Kada govorimo o mladalačkoj ljubavi, važno je da prvo krenemo od onoga što mladost jeste. A svakako su lepršavost, nezrelost, nestabilnost, traženje sebe, sklonost ka dramatizovanju, podložnost uticajima drugih i otuda ranjivost, ključni termini koji je određuju.
– Kada razmišljam o mladim ljudima, uvek prvo pomislim na njihovu tananost. To su bića koja nemaju izgrađen, jasan pogled na svet, ali ni na same sebe. Većina, što je prirodno za godine i odsustvo iskustva, nema snage da zaviri u sopstvenu unutrašnjost, pa o sebi formira mišljenje na osnovu onoga što čuje od drugih. Ako nekoj devojčici kažete da je glupa, ona će u to lako poverovati, iako je to daleko od istine. Ili ukoliko nekog mladića uvredite rečima da je šmokljan, malo je verovatno da mu to neće napraviti kompleks. Tako dolazimo do toga i da se njihovo srce i emocionalna pismenost praktično “školuju” kroz odnos sa prvim partnerom. Od tih lekcija zavisi svako dalje “školovanje” – kaže Vickovićeva.
Za prvog partnera se, logično, prilično vežemo. Ukoliko je on prema nama dobar, iskren i pošten, možemo da pomislimo da je svaki takav. On nas možda i trajno razmazi, pa u svakoj novoj vezi ne želimo ništa manje od statusa princeze/princa. Kao što nečije omalovažavanje, maltretiranje i iskorišćavanje možemo da (pr)ocenimo kao ponašanje koje postoji u svakom odnosu. Prirodno je da u godinama neiskustva ono prvo doživimo kao obrazac po kojem sve(t) funkcioniše.
– Ne zaboravimo pritom da svako ponašanje prate određena emocionalna stanja – radost, tuga, očaj, kajanje, griža savesti. To znači da i njih često ponavljamo, svesno ili nesvesno, u drugim vezama. Jer, kada smo mladi, mi se lako vežemo za nekog. I onda, kroz razvoj situacije, intenzitet emocija, sadržaj veze, mi formiramo odnos prema ljubavi uopšte, a time i prema onome šta možemo da očekujemo od nove veze – tvrdi psiholog i dodaje da se u mladalačkim godinama, naravno, ne razmišlja o tome šta će biti posle ili bi moglo da bude.
Suštinski problem koji izraz prve ljubavi može da napravi jeste “navikavanje” na to da je u vezi normalno da te neko omalovažava, kinji, pravi ljubomorne scene, ograničava slobodu, psihički i fizički maltretira.
– To definitivno ostavlja dubok trag, pa osoba može trajno da ostane emocionalno neosvešćena, da u svim kasnijim vezama ponavlja ili insistira na ulozi žrtve, odnosno dželata (zavisi koju rolu je igrala). Jedna od velikih zabluda mladosti je da ukoliko nema bure nema ni ljubavi. Zbog toga većina odnosa upravo i protiče u nekom stalnom nadgornjavanju i uzurpiranju, a to ne može da se ne odrazi na razvoj ličnosti kao celine – upozorava sagovornica.
TEŠKO JE OPET OTVORITI SRCE
Branislav Nušić je zapisao da je prva ljubav opasna samo kada je ujedno i poslednja. Sagovornica “Života plus” kaže da, nažalost, mnogi posle prve ljubavi nikada više ne uspeju da ostvare novu, kvalitetnu vezu. Ponekad je za to kriva sklonost ka idealizaciji, a nekad zaista srce ne može ponovo da se otvori za novu osobu.
– Kada se mlad čovek zaljubi, onako jako, ima osećaj da je to to i da nikada više neće biti ni sa kim drugim. Ubeđen je da će se venčati i da će to biti ljubav do kraja život. Mladost je uglavnom fatalistička. Veruje da je to što se trenutno odigrava početak i kraj svega. I zbog toga je vrlo teško mladoj osobi koja se ludo zaljubila i misli da ništa drugo osim toga ne postoji, objasniti da je svaki odnos neizvestan. Da već sutra može da pukne. Da ćemo mu se jednom možda podsmevati. I sebi u njemu. Ali, nije zanemarljiv ni broj onih kojima je prva ljubav zaista i večna. Mnogi parovi imaju srećan i dugovečan brak, koji je bio kruna njihove mladalačke veze. I to je čarobno. Na suprotnoj strani od njih su oni koji zbog intenzivnih emocija u prvom ljubavnom odnosu, koji se, nažalost, završio, više nikada nisu uspeli da se oslobode za novu priču. Ili su u svakoj drugoj tražili prvog partnera, uporno ga postavljajući kao model koji mora da se ponovi, ili su u novim relacijama pokušavali da po svaku cenu primene obrazac koji su jednom usvojili ili su samo idealizovali prošlost, pa u sadašnjosti nisu mogli da puste korenje. I tako ih je prva ljubav ozbiljno koštala i učinila samim, a mnoge i usamljenim – objašnjava psihoterapeut.
Sagovornica zaključuje da možda nije lako, ali da je uvek lepo kada otvorimo srce i uprkos sećanjima i impresijama o prvoj ljubavi, polako nastavimo dalje. A ko zna, možda nam se, kada se ne budemo ni nadali, ponovo vrati lepa prošlost. Pa neka onda bude u duhu stihova Mike Antića:
– I kada se jednom u dubokoj starosti sretnemo u nekom domu penzionera, pa pred Novu godinu ili neki drugi praznik odigramo zajedno jedan valcer ili tango, i zaljubimo se jedno u drugo 3681. put, neka i to bude samo prva ljubav i nijedna više.
KAD ŽRTVA POČNE DA SE SVETI
Raskid u ranoj mladosti uglavnom izgleda kao smak sveta, a sagovornica naglašava i da način na koji se on desio određuje kako ćemo se kasnije postavljati u vezama.
– Ponekad se dogodi i tzv. stokholmski sindrom, kada se žrtva veže za dželata, pa uporno pokušava da ga vrati po svaku cenu. Nažalost, dešava se i strašno nasilje među mladima, kada dečko nasmrt pretuče devojku jer je bio ljubomoran ili zato što ga je ostavila. A ponekad i neko ko je bio žrtva u nekom odnosu, u narednom sve traume koje je doživeo “naplati” nedužnoj osobi, pa se iživljava nad novim partnerom, sveteći mu se, ni krivom ni dužnom, za bol koji mu je neko drugi naneo – navodi psiholog.
Izvor: Novosti.rs
