Proteže se 129 kilometara severno od Olderfjorda do Nordkapa na parčetu zemlje na samom vrhu arktičke Norverške, pa se E69 smatra najsevernijim autoputem na svetu, čudom inženjeringa duž obale najsevernijeg poluostrva zapadne Evrope.

 

Njegova izgradnja je razmatrana prvi put još 1908. godine, ali je završen tek 1999. godine. Radi se u autoputu punom briljatnih kontradikcija, koji povezuje pregršt udaljenih i krhkih ribarskih zajednica koje su odavno dokazale da su sposobne da žive izvan civilazcije. Štaviše, mnogima od njih autoput nije ni bio potreban s obzirom da se i dalje ne odriču ribarskog čamca.

Vozeći se ovim putem videćete norvešku divljinu u njenom najsirovijem stanju – planine lutaju u vetrobranskom staklu pre nego što ustupe mesto ogromnim ravnicama i nasilnim olujama koje dolaze sa zastražujućeg Barencovog mora.

Stvaranje puta E69 počelo je tridesetih godina kako bi država sprečila pad ribarske industrije kada su ribari iz Nordkapa izgubili kontrolu nad ekskluzivnim pravima koncesije. Trebalo je pronaći nove izvore prihoda i 1934. godine održan je masovni sastanak u Honingsvagu, najnaseljenijem selu sa lučkim šefovima koji su zahtevali od opštinoskog veća da izgrade nacionalni autoput kako bi rešili problem.

Teorija je bila da lokalno stanovništvo može zaraditi više od pecanja turista u Barencovo more. Gotovo nemoguć put bio je rešenje njihovih problema. Ili su se barem tako nadali.

Led, vetar i okean nisu uvek laki za život, a mnogi se sećaju kada je civilizacija stigla u ovu zamrznutu divljnu – tek nedavno! Na primer, poslednjih 14 kilometara puta za Nordkap izgrađeni su 1956. godine,a jedan od poslednjih delova je duboki morski tunel koji spaja ostrvo Mageria sa poluostrvom Porsanger je otvoren tek 1999. godine.

Iako je autoput doneo sa sobom i priliku, ribarska industrija od koje mnogo ljudi zavisi krenula je drugim putem. Tokom prošle decenije, međunardona flota je potpuno nestala, delom kao reakcija na vladin mandat da se riblje zalihe podmlađuju. U tandemu sa tim, automatizacija se povećala, posade su se smanjile, a industrija za preradu ribe se preselila u Kinu. I pored toga, ribarstvo u ovoj oblasti opstaje, a godišnja berba kraljevskih rakova je ovde među najvećim u severnoj Evropi.

Na samom kraju puta E69 nalazi se Nordkap. Tamo gde put konačno pušta da se na njega nadoveže okean, tamo gde duga zima meša sve nijanse nalazi se Nordkapalen sa centrom za posetioce, pozemnom kapelom i muzejem posvećenom kralju Rami V, vladaru Sijama koji je posetio ovo mesto brodom 1907. godine.

Dok napolju sivo-plava visoravan može izgledati previše dramatično za nečiji ukus upravo je ona to što na 307 metara iznad Barencovog mora privlači posetioce vekovima. U prošlosti, masovne litice su označavale kraj sveta za istraživače. Danas Nordkap uči svoje posetioce da prirodi moramo da se divimo – ali i autoputu E69 koji inspiriše toliko mnogo ljudi da se provozaju njime.

 

 

Izvor: B92