Iako za pobornike verovanja da je “batina iz raja izašla” verovatno deluje čudno, vaspitavanje dece i postavljanje jasnih granica moguće je bez telesnog kažnjavanja. Za ovaj model zalaže se sve veći deo javnosti. Na nedavno održanoj konferenciji “Nikad nasilje”, u organizaciji ambasade Švedske i Udruženja “Gnezdo – Beograd”, a uz podršku Švedskog instituta i u partnerstvu sa Unicefom Srbije, stručnjači su istakli važnost da i država pokaže jasan stav po ovom pitanju. A moglo se čuti i koje su to prednosti nenasilnog vasptanja i to iz ugla najiskusnijih po ovom pitanju- od Šveđana.
Na konferenciji koja je bila inspirisana vizijom Astrid Lindgren, autorke “Pipi Duge Čarape”, da je nemoguće graditi nenasilno društvo ako se deca vaspitavaju nasilnim metodama, stručnjaci iz Švedske govorili su o 36-godišnjim iskustvima te zemlje u sprovođenju zakonske zabrane telesnog kažnjavanja dece.
Oni su istakli da je pre donošenja ovog zakona, 1979. godine, 90 odsto roditelja izjavljivalo da koristi ovakav vid kažnjavanja, dok je taj procent danas svega sedam odsto.
Švedsko iskustvo pokazalo je da je za efikasno sprovođenje zakona i ovu krupnu promenu u društvu ključna bila proaktivna politika države i pružanje konstantne podrške roditeljima kroz preventivne i edukativne programe u porodilištima, jaslama, obdaništima i školama, kao i stalna edukacija svih koji rade s decom.
– Deca koja doživljavaju telesno kažnjavanje u porodici češće razvijaju depresivno ponašanje, sklonija su maloletničkoj delinkvenciji i kriminalu, pa čak i gojaznosti, što govori o tome da telesno kažnjavanje osim na psihološkom, ostavlja tragove i na fiziološkom nivou- rekao je Stafan Janson, profesor socijalne pedijatrije i jedan od najuticajnijih stručnjaka iz ove oblasti u Švedskoj.
S druge strane, istraživanje Unicefa iz 2012. pokazalo je da je 73 odsto dece u Srbiji vaspitavano uz verbalne ili fizičke kazne. Trećinu su roditelji nazivali pogrdnim imenima: “glupačo”, “magarčino”, “kretenu”. Sedam odsto je teško fizički zlostavljano i prebijano, dok šest odsto roditelja nije nikako kažnjavalo decu, ali nije ni upotrebljavalo preporučene metode vaspitavanja, pa se to tretira kao potpuno zanemarivanje. Približno 20 odsto roditelja vaspitavalo je decu kroz razgovor, objašnjavanja šta je dobro, a šta ne, i bez kazni.
Deca u ovim godinama ne razumeju možda reči, ali uče preko našeg ponašanja i dela.Zato će vam svi pedagozi reći da je džabe da pričate detetu, ako to isto ponašanje i ne demontrirate.
Dete mora da ima slobodno vreme da razmisli o svom ponašanju. Najvažnija stvar kod pauze ili predaha je što dete provodi ovo vreme u dosadnoj okolini kao što je hodnik ili u njegova soba, i postaje mu jasno da nećete popustiti pred njegovim besom ili lošim ponašanjem. A i vi dobijate na vremenu da se smirite. Za dete od pet godina dovoljno je 5 minuta.
O VASPITANJU
“Gde je batina – tu je strah, gde je strah – Ljubav ne niče. Gde je “šargarepa” – tu je interes, gde je interes – Ljubav ne cveta”, poručuje Milica Novković, autor knjige “Porodični bukvar”.
Vaspitanje dece je najveća umetnost. U ovoj, kao i svim ostalim umetnostima, potrebni su talenat, rad i neizmerno mnogo ljubavi.
Kažnjavanje dece zakonom je zabranjeno u 30 zemalja sveta. U Kanadi je takav pokušaj osporio Vrhovni sud, koji je dozvolio roditeljima da “šljepaju” decu između druge i 12. godine. U mnogim zakonima udaranje deteta mlađeg od godinu dana smatra se zlostavljanjem. Dete ne sme biti udareno po glavi, već samo rukom, nikako kaišem ili varjačom.
Pripremila: Mariota Vlaisavljević
