Još dok nisam umela ni da govorim, a kamoli da čitam, roditelji su mi kupovali dečije knjige. Sa pet godina sam znala i ćirilicu i latinicu. Naravno, glava mi je bila puna bajki koje mi je mama čitala, i svaku sam umela da prepričam. Kada sam napunila šest godina, učlanila me je u biblioteku. Do moje devete godine išla je sa mnom i pomagala mi u izboru knjiga, a onda je zaključila da sam dovoljno odrasla i razumna da bih mogla da stignem pešice od kuće do biblioteke i dozvolila mi je da idem sama…
OTKRIVANJE
Odlazak u biblioteku je za mene bio svečani događaj, iako sam išla tamo najmanje jednom u nedelju dana. Bibliotekarka me je volela, pa mi je dozvoljavala da uzmem i po osam ili devet knjiga, iako je zvanično bilo dozvoljeno da se uzmu tri. Osećala sam se kao tragač koji traži zakopano blago dok sam prevrtala po policama i birala, a onda bih svoj ulov donela kući i poređala oko kreveta. Verujem da ne postoji knjiga za decu ili tinejdžere koju nisam pročitala i nekima od njih se i danas rado vraćam.
ISTRAŽIVANJE
Kasnije sam prešla na ozbiljnija dela, i pročitala sve što se podrazumeva pod klasičnom književnošću (izuzev Dostojevskog, moram da priznam. On je za mene previše mračan). Kada sam završila sa fazom čitanja onoga što se mora pročitati ako želiš da budeš kulturan i obrazovan, počela sam da čitam ono što me zabavlja, budi u meni pozitivna osećanja, a to su recimo knjige koje su pisale sestre Bronte, Džejn Ostin, Kolet, naravno i Margaret Mičel (Prohujalo sa vihorom).
SAZREVANJE
Posle nekoliko šamara koje mi je opalio život, shvatila sam da ću morati da naučim neke stvari kojih nema u romanima, pa sam se bacila na čitanje popularne psihologije. Bilo je tu mnogo knjiga koje ti pomognu da se sat ili dva posle čitanja osećaš dobro, da bi posle toga ponovo pao u depresiju, ali pronašla sam i neke koje su u meni uspele da izazovu trajne promene. Odnosno, da mi pomognu da sagledam stvari iz nekog novog ugla.
PRIJATELJSTVO
Kako god, uvek sam uspevala da pronađem upravo ono što mi je potrebno da bih nastavila dalje, zbližila sam se sa mnogim autorima kao da ih poznajem lično, i smatram ih svojim prijateljima kojima uvek mogu da se obratim. Sprijateljila sam se i sa junacima mnogih knjiga kao da su živa bića, i ako smem da se tako izrazim a da me ne proglase ludom, ja zaista mislim da su ti ljudi živi, isto kao i mi. Samo obitavaju u drugoj dimenziji, u koju nam je dato da zavirimo uz pomoć stranica knjiga – odnosno, uz pomoć čudesnog izuma koji se zove REČ.
ZAHVALNOST
Beskrajno sam zahvalna na tome što sam u jednom trenutku uspela da zaronim dovoljno u tu drugu dimenziju da bih mogla da počnem da pišem. I ponosna sam što se sada moja knjiga nalazi na policama mnogih biblioteka. Ne mogu da opišem koliko me raduje što vidim da se dopada čitaocima, i nadam se da će im se isto toliko dopasti i naredna, koja bi trebalo da pojavi u knjižarama negde na proleće…
PREPORUKA
Moja knjiga je ljubavni roman napisan sa dosta humora, pa samim tim ima lekovita svojstva, jer poznato je da je humor najbolja preventiva protiv bolesti, a bogami i lek. Garantovano će vam vratiti osmeh na lice, ulepšati dan, a možda i pomoći da shvatite da prošlost, bila ona lepa ili ružna, moramo ostaviti iza sebe da bismo slobodni krenuli u budućnost.
Komedije i astrologija
Nataša Ikonić je rođena u Beogradu i diplomirala je na Tehnološko – Metalurškom fakultetu, odsek Hemijsko inženjerstvo. Osam godina je radila u prosveti, godinu dana kao specijalista za ljudske resurse. Voli da gleda romantične komedije i dugo se bavi astrologijom. Iako njen prvi roman “Ponovo s njim” nije autobiografski, u njemu se pominju i škola i astrologija, jer glavna junakinja radi kao nastavnica hemije i stalno ima pri ruci knjigu Linde Gudman “Sunčevi znaci” koja je njena biblija i glavni savetnik kada su u pitanju ljubavni problemi.
