Okićena jelka: svetlucave lopte raznih boja, nekoliko ptičica, bombone umotane u šarenu hartiju, zvezdice napravljene od staniola, razbacani komadići vate po granama, miris torte od oraha koja se hladi na terasi (mnogo je ukusnija tako, nego ako se stavi u frižider), sarma koja se krčka na šporetu, lepi filmovi na televiziji, zvezdana noć i dvorište prekriveno snegom, seća se Nataša Ikonić.

NATASA NG
Nataša Ikonić, privatna arhiva

To je, otprilike, ono što zamišljam kada čujem reči “Doček Nove godine”. Ne zamišljam restorane, ni splavove, ni pune trpeze, ni gala provode; zamišljam ono što sam imala nekada davno, kad sam bila dete.

Sećam se, jedne godine sam dobila mali klavir sa šarenim dirkama i šarene note – lepo smišljeno, da bi oni koji nemaju pojma o muzici mogli da nabodu pravu notu, prateći boje. Jedna od tih melodija je bila “O sole mio”. Svirala sam tu pesmu celog dana, sve dok je nisam lepo uvežbala, a moj pas je celog dana zavijao (od sreće ili od muke, ne bih znala).

Sećam se i jednog dočeka kada mi je bilo šesnaest godina i kada sam odlučila da ne odem ni na jedno mesto na koje su me pozvali, nego da ostanem kod kuće i zamišljam šta bi se desilo da sam otišla ovamo ili onamo. Napisala sam tri priče i uz jednu se pošteno isplakala, dok su ostale dve bile duhovite i zabavne…

Naravno, te večeri nisam samo pisala; jela sam tortu od oraha, gledala filmove, virila kroz prozor i posmatrala lepo okićene prozore susedne zgrade, i uživala u svojoj mladosti i nevinosti, a pod tim ne podrazumevam samo fizičku, već i emocionalnu nevinost.

I sada konačno dolazim do poente ovog teksta: ono za čime svi čeznemo, ono što nam najviše treba u novoj godini, više čak i od novca, jeste naša izgubljena nevinost i bezbrižnost. Treba nam onaj osećaj koji smo imali u detinjstvu, da će Deda Mraz sigurno doći čak i ako smo tokom godine nešto zabrljali, jer on je dobar čovek, a dobri ljudi praštaju drugima sitne greške.

Treba nam jelka okićena sa radosnim iščekivanjem i dubokom verom u to da je i život sjajan i svetlucav, magičan i zabavan, isto koliko i ukrasi koje stavljamo na nju.

Potrebna nam je vera u čuda i sposobnost da se radujemo šarenim poklonima, bili oni skupi ili jeftini. Treba nam zrno bezazlenosti, mrva ludosti i čarobni prah zaborava, kojim ćemo prekriti sve one loše stvari koje smo doživeli…

Želim vam da u Novu godinu uđete slobodni od svih tereta koje nosite na leđima, laki kao pahulje, radoznali kao da vam se sve dešava po prvi put, i da desetak minuta pre ponoći (odnosno, pre nego što počnu da bacaju petarde i rakete) pogledate u zvezdano nebo. Ono je potpuno isto kao što je bilo u ta davna vremena, kada ste bili deca. Iste zvezde sijaju na vas, isti mesec se krije iza krovova kuća, sve je isto. I vaše srce je isto kao što je bilo nekada. Potrebno je samo malo pažnje, malo tišine, i ponovo ćete ga osetiti kako kuca u vašim grudima, ponovo ćete osetiti ono poznato, uzbudljivo treperenje u stomaku…

Sećate li se tog osećaja? Bilo je tako uzbudljivo slušati kako spikeri na televiziji odbrojavaju: deset…. devet…. osam… sedam…šest… pet… četiri… tri… dva… jedan…

 

Nataša Ikonić je rođena u Beogradu i diplomirala je na Tehnološko – Metalurškom fakultetu, odsek Hemijsko inženjerstvo. Osam godina je radila u prosveti, godinu dana kao specijalista za ljudske resurse. Voli da gleda romantične komedije i dugo se bavi astrologijom. Iako njen prvi roman “Ponovo s njim” nije autobiografski, u njemu se pominju i škola i astrologija, jer glavna junakinja radi kao nastavnica hemije i stalno ima pri ruci knjigu Linde Gudman “Sunčevi znaci” koja je njena biblija i glavni savetnik kada su u pitanju ljubavni problemi.