Uskršnji post je najvažniji za pravoslavne vernike. Naziva se i Veliki, ne samo zbog dužine, već i zbog njegovog značaja. To je vreme našeg duhovnog pripremanja za najvažniji hrišćanski praznik – Vaskrsenje Gospoda našega Isusa Hrista, koji ove godine “pada” 1. maja.
Neki kažu da deca ne treba da poste sredom i petkom i u četiri višednevna posta koja je Crkva propisala, sve do svoje sedme ili treće godine života. Drugi govore da deca mogu biti razrešena tih posnih dana samo na beli mrs (mleko, jaja, sir). Šta je od ovoga ispravno i da li deca poste kao i odrasli hrišćani?
Odgovor na pomenuto pitanje ne može biti zasnovan na svetim Kanonima jer nema ni jednog Kanona koji bi se direktno bavio problematikom posta kod dece. Ali odgovor se može dobiti iz celokupnog našeg saznanja o pojmu posta, vrsti posta i cilju posta. Imajući u vidu sve ono što je tamo rečeno o postu, možemo odmah i odlučno odgovoriti na poslednji deo vašega pitanja:
Kako će pak deca postiti i koliko, ne zavisi više od pozitivnih crkvenih propisa nego od pobožnosti i vere njihovih roditelja. A tu zaista treba imati mnogo mudrosti i rasuđivanja da se ne ogrešimo ni o telesne ni o duhovne potrebe svoga deteta. Kada o tome govorimo umesno je takođe postaviti pitanje: do kada je “dete” dete. Svima je poznato da dečije doba ima više faza razvoja kroz koje dete prolazi. Ono je najpre – odojče. Zatim dolazi rano detinjstvo (od 2 – 3 godine), pa je dete predškolskog uzrasta, pa je dete đak osnovac, pa tako dalje, do dečaštva i puberteta. Za neke roditelje njihovo je dete “dete” sve dok ne osluži vojsku, pa i kasnije.
rešavanju toga pitanja, postoje dve krajnosti kojima su roditelji, bar kod nas često skloni. Ili će nametnuti detetu od ranog detinjstva strogi post ili će ga “štedeti” od posta čak do njegovog punoletstva, pa često i dalje. I jedno i drugo je štetno po dete i pogubno za njegov duhovni život. U prvom slučaju, kada se detetu nameće preterani post u ranom detinjstvu, dok ono ne shvata i ne pojima smisao istoga, može kod njega izazvati odvratnost i odbojnost prema postu. Iako će, kao malo, slušati svoje roditelje i “postiti”, ali, ako se u tome pretera, kada odraste može zadobiti averziju prema postu, i potpuno ga izbaciti iz svoga života, što biva veoma pogubno po njegovu dušu.
S druge pak strane, ko iz malena ne navikne ni malo da posti i ne shvati razliku među danima, taj će se teško ikada u životu priviknuti na post i primorati sebe na uzdržanje, što nikako nije manje pogubno. Izbeći obe ove krajnosti, i provesti svoje dete između scile i haribde, zaista je prava umetnost. To znaju samo oni roditelji, koji, pre svega, i sami intezivno žive duhovnim životom, i svesno se bore kako za svoje spasenje, tako i za spasenje duše svoga deteta. Jer dužnost roditelja nije samo da donesu dete na svet, da ga uvedu u ovaj zemaljski život i obezbede mu telesni razvoj, nego da ga vaspitanjem u veri pravoslavnoj učine građaninom carstva nebeskoga. To znaju u praksi da čine mnogi roditelji kod pravoslavne braće Grka i Rusa, i mi bismo se mogli od njih mnogo tome naučiti.
Po učenju Crkve dete do sedme godine nema greha po nekima do desete godine. Ali kod Grka i Rusa roditelji privode decu od 4 – 5 godina svešteniku na ispovest.
Zaista oni roditelji koji se trude da žive po zapovestima Božjim, koji se trude na svome ličnom spasenju, pod rukovodstvom iskusnog duhovnika, umeće da nađu pravi izraz i zlatnu sredinu i u pogledu svoje dece, njihovog posta, pričešća, i svete tajne pokajanja i ispovesti.
Izvor: www.svetosavlje.org
