Sanja Ciganović: Izgor

Mnogo mogu, mnogo hoću i mnogo umem. E, tu je problem.

Ne znam da li je to ambicija ili samo ova Energija, što prolazi kroz mene kao lava što klokoće u vulkanu, pre erupcije. Misli trče jedna preko druge. Planiram više koraka unapred a sebi sam zadala visoke ciljeve, za ovu godinu, jer osećam da tako treba. Rad na sebi, rad van svog redovnog posla i uspesi koje sam postigla podigli su prag mojih mogućnosti. Tačnije, podigli su moju svest o prolaznosti i dobrog i lošeg. Nema dana da pomislim da mi je dosadno. Pre dvadeset godina bilo je takvih dana, kada nisam znala šta bih ni od sebe ni od drugih. Sada sam osvestila da je svako veče kraj još jednog dana i da ih, ispred mene, nema beskonačno.

Uz deset sati svakog radnog dana, koje provedem  na poslu i oko posla, tu je pisanje. Nova knjiga. Jednoroditeljstvo. Stari roditelji. Savetovalište za razvedene. Pomoć onima kojima za koje nije navala da im se pomogne, jer nije profitabilno. Pomoć porodicama kojima moja pomoć znači bar olakšanje u kućnom budžetu. Gradska gužva, saobraćaj, mnogo aktivnosti… Danas sam zastala. Šta ja to radim? Gde je moj fokus? Ove nedelje sam u medijima svakodnevno, ne da iskačem ljudima iz frižidera nego iskačem i iz pavlake i iz tegle pekmeza. Da, volim većinu ovoga što radim ali primećujem da posustajem. Pokidalo me je glupo pitanje, nekog ko se slučajno zatekao na mom putu: šta radiš kada ne radiš?

Ne znam. Taj deo dana mi nije poznat. Sve češće zaspim sa naočarima na nosu, pod upaljenim svetlom, sa kompletnom šminkom  i obučena pa se trgnem u neko doba noći i nemam pojma da li sam došla ili sam pošla, da li je dan ili noć, subota ili utorak. Pred Novu godinu stigla sam do infuzije. Ne mora to tako. Imam pravo da mi bude dosadno, imam pravo da ne radim ništa, imam pravo na vreme za sebe jer neće svet da propadne ako odem nekud, iz svog ćeifa. Jedino što me plaši je da to može da mi se svidi. Kada se, konačno, budem vratila u krug koji mogu da opišem desnom nogom dok stojim na levoj, pobediću sebe. Da li je drsko poželeti tri jutra buđenja kada se naspavam, kada budem spremna? Da li je drsko provesti dan razvlačeći se po kući, sa troseda na fotelju? Ne pamtim kada sam sela da čitam.. Tv je, odavno, višak. Željna sam ćutanja i ne jurenja sa jedne obaveze na drugu, kao da mi nevidljiva šargarepa visi ispred nosa.

Kako današnji dan odmiče, tako sam sve više sigurna šta neću i zbog čega neću. Neka nova iskustva su me pomerila baš do mesta gde treba da budem, distanciram se i pogledam svet oko sebe. Ne moram… Koliko samo Energije i strpljenja imam za druge, a za ljubav prema sebi imam najmanje vremena! Od ovog momenta to menjam, ne dam sebe. I ja imam pravo na odmor od sveta, svetla, posla, računara, svega što dugi očekuju i ljute se kad ne dobiju sve na tacni. Otimaće se pa će da se naviknu i probude se. Znam, neće biti lako ali ne moram ja ceo svet da činim srećnim. Samo prema sebi imam tu obavezu.

Od ovog momenta počinje povratak u sebe. Uspori, sestro! Izgorećeš, kao licna u osiguraču, a ova planeta će nastaviti da se vrti oko svoje ose, sa tobom ili bez tebe. U to ime, skidam nogu sa gasa i vraćam se najdražoj osobi na svetu. Već vidim kako će Ego da me sapliće, kako će ambicija da me budi noću, kako će um da vrišti pretrpan informacijama. Odupreću se. Pravi je trenutak da se pomerim u stranu a talasi neka nosi neke druge. Moje ostrvo će (p)ostati naše utvrđenje.