Sanja Ciganović je obična žena, mama, zaposlena, domaćica, kuvarica, spremačica a u duši zaljubljena žena koja voli motore, liniju horizonta i sunce. Mama je jedne preslatke devojčice, a blog umdrumiostalo.blogspot.rs počela je da piše kada se razvela. Kao rezultat tih razmišljanja, koja je preko ovog web dnevnika prenosila ženama koje su se našle u sličnoj situaciji, nastala je i Sanjina knjiga “Priče iz života razvedene mame”.

Sanja Ciganović

– Svim ženama koje sada prolaze kroz takvu situaciju, želim da poručim da nisu same. Ljubav se pronalazi na različitim mestima, tu je porodica, prijatelji i partnerski odnos. Jednoroditeljstvo nije strašno koliko se čini jer i nakon razvoda vi ostajete roditelji svom detetu i treba to da radite najbolje što umete – poručuje Sanja Ciganović.

Kako sam našla sreću
Urednik je tražio da donesem intervju. Drugačiji nego do sada, neobičan, zanimljiv čitaocima. Kao da sam džuboks u koji ubaciš novčić i pritisneš dugme pa svira po želji. Kiša je pljuštala i grad je bio siv, mokar, smrdljiv. Da, bio je to smrdljivi četvrtak i bio mi je potreban intervju sa nekim… Drugačijim.
Vrtela sam svoj telefonski imenik. Sve neki umetnici u pokušaju, alkosi, propale prilike za udaju, gubitnici i nedovršeni. Kod Bate sam, uvek, mogla da se ogrebem za gratis piće i zanimljivu priču. Preskočiću. Urednik je ukinuo novac za taksi. Moje salonke, sa filigranski tankom štiklom, nisu bile prigodna obuća za odlazak na teren, sve i da sam znala na koju stranu da pođem. Ispod koleginog stola bile su neke patike. Nisu bile baš najlepši izbor, uz moju suknju A kroja i debeli dzemper. Bile su odrpane i tek dva broja veće. Ne znam šta mi bi, da ih obujem. Odjednom, nestala je moja nervoza. Kažu, da bi ste spoznali dušu drugog bića, obujte njegove cipele i krenite putem kojim on ide. Kolega je bio izveštač koji sarađuje sa kriminalističkim odsekom u policiji, tako da sam odabrala drugačiji put. Krenula sam iz redakcije, bez cilja i namere. Patike su bile ekstremno udobne.
Ponela sam i njegov kišobran. Bila sam smešna, sama sebi. Patike su izgledale kao pačiji kljunovi, jarko narandžaste boje. Noge su me, same, vodile kroz ulice mokrog grada. Nisam gledala ni levo ni desno, pazila sam da me ne pregazi neko. Sva moja Energija bila je usmerena… Nikud. Jedan od dana kada se nema fokus, kada nema misli, želja, motiva. Dan kada se posao odrađuje, onako kako urednik zahteva. Uvek bi napomenuo da “niste tu da mislite nego da radite a ja mislim umesto vas”. Kreten. Pored mene je prošao crni automobil sa zatamnjenim staklima. Nije me poprskao vodom iz bare. Prelio me je. Tresla sam se, što od besa što od hladnoće. Moj mantilić je bio potpuno upropašćen. Psovala sam, drala sam se za njim ali i dalje sam bila mokra. Smešne narandžaste patike imale su čudne fleke, poput šara koje talog od kafe ostavi na zidovima šoljice. Plakala sam. Ridala sam, iz dubine duše. Jebeš fleke i mantilić. I što mi je hladno, i što sam mokra i što je ceo dan bljak. Iz bljaka me je vratio zvuk zvonceta.
“Da li ste dobro?”, pitao je debeljuškasti gospodin sa brčićima.
“Nisam. Mokra sam i hladno mi je i jebemu….”, i dalje sam plakala.
“Uđite… Slobodno, molim Vas”, rekao je i rukom mi pokazao kuda. Stajala sam ispred obućarske radnje, bar 60 godina stare. U izlogu su bile rezervne štikle, pendžete, pertle, krema za negu cipela i patuljak. Figura patuljka, debeljuškastog i slatkog, kao iz bajke o Pepeljugi. Pomislih, možda me ovaj proda u belo roblje ili na parče, uvek nekome treba bubreg. Patuljak iz izloga me je gledao i, kao da je rekao da je sve u redu. Kiša je, opet, počela da pada a košava je vitlala žuto lišće. Ušla sam. Čekala me je fotelja, tamno crvene boje. Delovala je toplo i udobno, mada su, na par mesta, provirili federi iz sica. Dodao mi je i karirano ćebence. Nikad mi ne bi palo na pamet da su fotelja i ćebe redovni aksesoar obućarske radnje.
“Da li Vam je udobno i toplo? Pojačao sam grejanje. Slobodno se izujte, doneću još jedno ćebe. Hoćete kafu ili čaj?”, ljubazan je bio debeljuškasti brka. Sa keceljom, ličio je na kuvara a ne na obućara.
“Kafa će biti dovoljna. Hvala vam. Samo da se malo smirim i idem dalje”, rekoh nekako nespretno.
“Meni ne smetate. Svakako, imam svog posla preko glave pa ne zamerite što radim. Da li želite još nešto?”, rekao je, kao da mu mokre neznanke svakodnevno dolaze na sušenje.
“Ne. Ustvari, da. Da li možete da mi date onog patuljka, iz izloga?”, pitala sam.
Ti, ženo, nisi normalna, pomislila sam. Hajde što si potpuno mokra, što si uzela kolegine patike, što sediš u radnji nepoznatog lika nego još i izvoljevaš!
Za par sekundi, vruća kafa i patuljak su bili u mojim rukama. Patuljak je bio manji nego što sam očekivala. Da me nije bilo sramota, zaigrala bih se kao kad sam bila mala. Obućar nije obraćao pažnju na mene. Popravljao je neku ružnu čizmu. Igrala sam se, sa patuljkom. Pričala sam mu, kao što sam pričala svojim lutkama, pre mnogo godina. Nešto tiho, više pogledom nego rečima ali pričali smo. Opustila sam se skroz. Čak sam se i nasmejala.
“Sigurno mislite da sam luda žena, pričam sa patuljkom i smejem se”, rekoh.
“U poverenju, i ja često pričam sa njim, ali ne pokisnem pre toga. Radnju i fotelju sam nasledio od strica. Patuljak je došao kasnije, sam i bez poziva. Čudan patuljak, zaista”, rekao je, gledajući u odvaljenu štiklu sa čizme.
“Odakle je došao patuljak?”
“Ne znam. Stvarno ne znam. Bilo je to pre… Trideset osam godina. Da, pamtim. Ne pitajte kako i zašto”.
Naravno da ću da pitam. Moja novinarska radoznalost se probudila.
“Sedam dana pre mog venčanja, neko je, ovde, zaboravio kesu sa stvarima. Čuvao sam je, očekujući da se vrati. Mislio sam da je neko dete… Na vratima se pojavio deda. Jedva je hodao. Ponudio sam ga da sedne, u istu tu fotelju. Delovao je kao da se rastaje sa dušom i ovim svetom. Iz kese je izvadio porculansku balerinu i stavio je u džep….”
Nisam bila sigurna da li tonem u san. Prijatno sam se ugrejala, još bolje zamotana u ćebe. Patike su se sušile pored peći. Niko me nije čekao i nisam žurila.
“Poklonio Vam je patuljka?”, pitala sam, dečije radoznalo.
“Ne. Patuljak je odabrao da ostane kod mene. Taj starac… Čika Bora, tako se predstavio… Pričao je, kao navijen. O ženama, uglavnom. Koliko su divne i strašne, koliko bez vas ne možemo a sa vama još manje. Bio sam strašno zaljubljen i samo par dana delilo me je od venčanja sa mojom dragom. Mislio sam da deda lupeta. Nije baš smisleno i povezano pričao ali sam upamtio delove njegovog monologa. Govorio je o ženama kojima je davao srce a one su ga kidale i čerupale, šutirale ga kao loptu i smejale se a zatim su odlazile, svaka svojim putem. Pričao je da mu dolaze u san, da mu se izvinjavaju, da se pojavljuju kao duhovi koji ne mogu da se smire, da traže oprost.  Bile su uporne, remetile su njegov mir. Oprostio im je, samo da bi ih se rešio a onda su počeli njegovi snovi. Rekao je da je, sa sobom, na i u sebi, nosio mirise svih žena sa kojima je spavao. Sad je on sanjao njih, tražio ih, izvinjavao im se i vraćao im sve što su mu ostavile. Svoju ljubav, rane, misli… Sa svima je raščistio, bar u snu, ali jedna mu nije dala mira. Nije mogao da je pronađe, gde god da je tražio. Godinama je imao nemirne snove, pokušavajući da joj vrati njeno. Uvek bi, za korak, bila brža i dalja. Jedne noći, sanjao je da se pretvorila u patuljka. Da, patuljka. Išao je po svim gradskim pijacama, tražio da kupi baš takvog patuljka i tek tada se smirio”, rekao je obućar i nastavio da kucka po čizmi.
Pokušavala sam da shvatim vezu patuljka i tog dede i te žene. Ili sam imala viška ili manjak informacija, ništa nisam kapirala. Onaj patuljak… Kao da mi je namignuo. Znam da nije ali eto, učinilo mi se.
“I tako je patuljak ostao ovde, zar ne?”, ponašala sam se kao radoznala devojčica.
“Par dana pred venčanje, svakodnevno sam razgovarao sa patuljkom. Možda to Vama izgleda blesavo, ali svašta sam saznao. O sebi, najviše. Ja sam pričao, on je ćutao. Pričao sam mu o sebi, o svim svojim ljubavima, o tome zašto se ženim jednom a volim drugu. Nije me osuđivao. Samo bi, ponekad, namignuo, ili je meni tako izgledalo”, pričao je sagnute glave, dok je štiklu lepio za ofucanu čizmu. Jeste, namiguje, evo videh i ja, upravo!
“Oženili ste se?”
“Nisam. Nisam mogao protiv sebe. Nisam ni hteo ni smeo protiv sebe, da bih druge učinio srećnim radeći ono što od mene očekuju. Vreme je pokazalo da nije bila trudna, to  je bio jedini razlog zašto sam preispitivao svoju odluku. Sve je došlo na svoje mesto. Ona je otišla sa prvim koji ju je hteo. Patuljak i ja smo ostali ovde, da krpimo cipele i budemo srećni.
“A ta, druga žena? Šta je bilo sa njom?”
“Ta druga…. Volela je drugog. Odbacila je sve moje vapaje, ljubav, argumente. Bila je ledena kraljica. Valjda se, zato, odselila sa njim u Kanadu”, rekao je, dok se divio kako je nova štikla postala jedno sa starom čizmom.
“Bezveze”, rekoh. Baš sam bila tužna.
“Čemu suze, dete drago? Sve je bilo baš kako treba. Patuljak i ja smo, ovde, popravili puno cipela dok nije došla ona Prava. U međuvremenu, ja sam odrastao, sam se sa sobom sastavio i ona je došla, skoro kao i patuljak. Bez poziva. Samo je ušla na ova ista vrata i eto, 25 godina se volimo i poštujemo”. Glancao je čizmu nekom čarobnom kremom. Da nisam sedela tu, pored, ne bih verovala kakav sjaj joj je podario.
Sedela sam, i dalje, vrpoljila se kao da je vreme da odem. Neće se intervju sam napisati.
“Znate… Baš sam razmišljao ovih dana, kako sve dolazi u pravo vreme. Patuljku je postao tesan moj izlog a i sve manje sam ovde. Ubiše me leđa, moram više da hodam a manje da sedim. Da li ste raspoloženi da patuljak postane Vaš?”, pogledao me je pravo u oči, preko naočara sa uškama ulepljenim selotejpom.
Zaklela bih se da se patuljak nasmejao. Imala bih ja, štošta, sa njim da razgovaram, pomislih. Sa patuljkom, naravno.
“Da! Čuvaću ga i preseliće se na moj prozor, pored crvene muškatle. Hoćeš, patuljko?”, potpuno sam podetinjila.
Ubrzo sam se spakovala i krenula kući. Patuljak se smestio u moju tašnu, umotan u šal, da se ne ošteti. Kiša je, odavno, stala ali je košava bila nemilosrdna.
“Pa… Hvala Vam. Puno ste mi pomogli. Idem dalje, hvala još jednom”, zahvalila sam se i otišla pravo kući.
Patuljak i ja smo proveli noć u dugom razgovoru. Opet sam ja puno pričala a on je izabrao mesto pored fikusa, na knjigama. Pričala sam mu da više ne volim svoj posao, da teško trpim ljude i njihove želje i da želim sve da napustim, i krenem da tražim svoju sreću. Ujutru sam dala otkaz i oglas da prodajem stan. Već sledećeg meseca, bila sam vlasnica male kuće i velike bašte nadomak grada. Novinarstvu se nikad nisam vratila, nije bilo moje. Počela sam da gajim voće i povrće, da kuvam voćne sosove, džemove, marmelade i sve ono što deca vole. Pijavio se jedan na traktoru, baš tu ispred moje kuće mu se pokvario točak i tako smo se upoznali. Imamo sve što nas čini srećnim. Svako sebe, jedno drugo, naš mali dom i porodicu.
Patuljak, i dalje, stoji pored prozora. Još nekima se činilo da im se osmehnuo, kroz prozor. Znam da meni jeste i hvala mu što mi je pomogao da nađem sebe i svoj mir, daleko od ljudi i grada. Kao zahvalnost, nalazi se na omotu za naše džemove. Čim budem pronašla nekoga kome će da bude potrebniji nego meni, pokloniću ga. Svako treba da pronađe sebe. Tako će da pronađe ceo svet.