Sanja Ciganović, pripovedač
Obična žena, mama, zaposlena, domaćica, kuvarica, spremačica a u duši zaljubljena žena koja voli motore, liniju horizonta i sunce.
Mama je jedne preslatke devojčice, a blog umdrumiostalo.blogspot.rs počela je da piše kada se razvela. Kao rezultat tih razmišljanja, koja je preko ovog web dnevnika prenosila ženama koje su se našle u sličnoj situaciji, nastala je i knjiga “Priče iz života razvedene mame”.
Prvi put nemam nikakva očekivanja.
Od juče je nešto drugačije. Stanje mira u glavi, onog mira kome sam nekada težila a nisam uspevala da ga postignem, sada je tu. Ne snalazim se u tome. Navikla sam na buru u celom telu, na prepreke, na neispunjenost. Ovo stanje je, možda, normalno ali je meni potpuno nepoznato. Ne plaši me. Samo ne umem i puštam da traje. Neka ide kako ide, ne moram ja sve da znam. Znam samo da će biti onako kako je najbolje za oboje.
Od početka, sve je drugačije. Bez stresa i nervoze na koje sam navikla i koji mi oblikuju svaki dan. Mnogo je dobar osećaj kada, posle polovine pete decenije, osetiš nešto prvi put. Smirenost. Isti ritam disanja, bez pokreta, u zagrljaju. Kada ti nije važno ni da li će ni koliko će da traje. Jedno važno je to u ovom trenutku. Sada i ovde. U svakom trenutku samo sada i ovde. Iskustvo me je naučilo da je sledećeg trenutka novi talas, novi molekuli vazduha, novi poljubac. U prirodi stanje mirovanja nije proces već samo trenutak.
Polako se rešavam svojih uverenja i navika, da moraju munje da pucaju u svakoj rečenici, u svakom pokretu. Sada uživam u miru i nirvani koju delimo u tišini.
Inspirišeš me da se pokrenem a budem mirna. Osećaj kao kad iz budnog tonem u stanje sna. Levitacija između dva, na izgled, nepomirljiva stanja a opet… Sjajan osećaj. Potpuna smirenost. Sve ono što mnoge mentalne vežbe nisu uspele da dostignem, sada je došlo samo. Da li je do mene, do tebe, do Univerzuma..? Ne znam. Lepo je i prija mi.
Teško bih mogla to da nazovem poznatim rečima. Skup svih predhodnih doživljaja, emocija, slika, zvukova stao je u trenutak stopljenog disanja. Šta se tada desilo? Ne znam. Oslobađanje od tereta prošlosti, već viđenog, obaveznog, straha, tuge, sreće, radosti, sve je stalo u disanje dva tela koja ne mogu da budu bliža. Seks nije intima. To je samo grebanje po površini. Ono najmanje što dvoje mogu jedno drugom da daju. Dodir duša je božanski mir.
Obrnoci brda iznad grada, sunce u magli i mir u glavi.. To sam ponela sa sobom. I sliku tebe koji majicu dva puta oblačiš naopako. Zašto da ne? Prava strana majice je ona koja nama odgovara. Pravo stanje stvari je ono koje nama prija. Ne postoji dobro i loše. Sve je onako kako ga naš um vidi. Ako je umetnik naslikao ljubav ili bes, do nas je da li ćemo tu emociju da osetimo dok stojimo ispred platna. Ja je, obično, osetim mnogo kasnije, kad joj se najmanje nadam ili nikad.
Puštam… Ja, koja znam gde vrag spava, koja uvek imam mišljenje, projekciju pet koraka unapred, sada sam potpuno smirena i uravnotežena. Ćuti mi se. Ne kvari mi se ovo. Kažu, jutro će promeniti sve. Ništa se ne menja. Traje. Lepo je.
