Kao dvanaestogodišnja devojčica, zbunjena zamkama ranog puberteta, prvi put sam na papir prenela nemoć i bes koji su me jednog, naizgled običnog aprilskog dana obuzeli. Težinu u grlu, čvor koji peče i ne prolazi niti na oči izlazi, pomoću uzavrelih reči sa dna srca otopila sam i razlila ga po celom telu kao tihu tugu, sa kojom se bilo lakše boriti. Ono što je u mladosti najteže je nedostatak izbora i osećaj nemoći da menja ono što ti smeta ili te ugožava, priča za portal “Zdrava i prava” književnica Snežana Pisarić Milić.

Snezana Pisaric Milic
Snežana Pisarić Milić, Foto: Privatna arhiva

Dotakla su me različita vremena, donoseći uragane koji bi poharali moje misli i dušu. Kada bi ono što me je bolelo i što mi je san od očiju odvajalo prešlo prag tolerancije, koji je vremenom postao sve niži, papir je postao moj psihijatar, sveštenik, najbolji prijatelj…

Što su vremena postajala teža moje pisanje je postajalo ozbiljnije, i sklad reči u rečenici je bio sve očigledniji. Tako kažu…

U mojoj četvrtoj knjizi “Pisma iz Sombora” nalaze se takvi izlivi emocija. Najčešće je noć poligon za ovakvo pisanje.

U S., februara 2014.

Pismo II

Snezana 1Naša susretanja nisu slučajnost, iako Vi mislite da je tako.

To Vas moja duša, bačena maramica izazova, drsko priziva na skrovita mesta. Vi dolazite i kada ne želite. Kroz najveće vejavice, orkanske vetrove, dugotrajne kiše, izranjate u moju stvarnost poput školjke iz mulja natoleženih uspomena.

Moje male ruke nestaju u rukavima Vašeg kaputa. Sakrivate me od radoznalih pogleda. Zašto? Ne marim ja za njih! Ja tražim u Vašem pogledu tačku oslonca, svetlost mikrokosmosa i titraje sopstva, iz kojih sve polazi i u koje se sve vraća. U toj orbiti mi postojimo. Zato ću nas iz ovakve stvarnosti preseliti u snove jer ako to ne uradim, nestaćemo zauvek kao one manastirske sveće vrelinom leta spojene, ostavljene da zagrljene dogore u polumraku.

Molim Vas samo jedno – gledajte me u oči dok govorim.

Bojim se svaki put kada pogledam Vaše oči, zagledane tamo negde u ništa; podsetite me na majčinu sliku obasjanu majskim suncem na toplom crnom mermeru. Gledam njene oči, koje ne gledaju mene, nego negde tamo, kao i Vaše, odlutale u predele odakle su nekada davno sa koferom nade i straha pokušale da tuđe ognjište pretvore u svoje. Nekada su bile plave, nekada zelene, kao voda Drine u predvečerje, ali uvek  hladnije od virova na njenim dubinama. Glasom je rajsku tišinu pretvarala u huk matice u ponoć. Ponekad me njen glas iz sna probudi. I tako… ja dođem, budem i odem, a da me ne pogledaju. Kao da me nema i kao da me nikada nije bilo niti će me biti. Ne znam zašto više da odlazim kada me tamo, u njenim očima nema.

Ima li me u Vašim?

Ne bih ja Vama pisala o mojoj i njenoj ljubavi koja je bila i ostala nejasna i nedokučiva. Pišem Vam o pogledima i sličnosti.

Nekada su ovakva pisma zaključavana u dnevnicima. Slabosti se skrivale na tajnim mestima. Ne ide mi to skrivanje i Vi to znate. Pišem, pišem, a jata uplašenih ptica doleteše na dušu ponovo. Znam odakle dolaze, ne znam kuda lete… uvek nekuda i po svom ćejfu…

Da se zvezde ne ugase, jer plaši me crno nebo, pričajte mi o večnosti. Samo me igrom reči možete umiriti i iznova sebi vraćati. Čarolija ispletenih stihova vratiće nas nama, na naše crno nebo sa belim zvezdama.

I za kraj, jer ponoć je odavno prošla, uz želje za mirne snove ponoviću: Ako želite moju ljubav u trajanje pretvoriti, gledajte me u oči dok govorite.

Vaša Emina