Od početka moje avanture pre četiri godine nepoznati ljudi su mi mnogo puta pomagali, ugošćavali me, čašćavali, poklanjali mi hranu a nekad i novac. Ali nikad mi se nije desilo ništa ni nalik ovome što sam danas doživela.
Tražeći neku prodavnicu outdoor opreme gde bih kupila novu pumpu za svoj gorionik, uđem u veliku prodavnicu krcatu specijalkama i bici-opremom. Kad sam već tu, upitah da li imaju onu plastičnu šipku za zastavicu, jer je moja, sa narandžastom reflektujućom zastavicom, srpskom trobojkom i budističkim molitvenim zastavicama, zauvek ostala u nekom od buseva kojima sam se klackala poslednjih dana. Verovatno zato što me nije razumeo, prodavac mi odgovori da nemaju, no ja spazih nekoliko trajkova i rekumbenata sa obaveznim zastavicama radi bolje uočljivosti.
“To želim da kupim!”, uzviknuh presrećna. Kod sebe imam još jedan set svih izgubljenih zastavica, samo mi treba baš ovakav štapić koji, za razliku od mog pređašnjeg, može i da se sklopi na dva dela.
Tad mi se obrati čovek mojih godina kog nisam ranije primetila jer je sedeo za stočićem uvučenim od izložbeno-prodajnog dela. Na dobrom engleskom upita me koji trajk želim da kupim, pa mu kroz smeh objasnih da takav bicikl sigurno ne bih kupila za vožnju po Indoneziji. I tu očes skliznusmo u priču.
A šta ja vozim? A gde? O, sigurno sam pravila turu po Indoneziji za vreme godišnjeg odmora? Šta? Sedam meseci sam vozila ovde?! Ja sam to na turi oko sveta???
Za manje od pet minuta, čovek mi ponudi da dovezem svoj bicikl na besplatan servis u njegovoj radnji. Zahvalih mu, objasnivši da je bicikl u garaži obližnjeg šoping mola. Očekivala sam da će reći da svratim neki dan kad budem tuda prolazila, pošto me je verovatno pozvao reda radi, ali on se obrati jednom zaposlenom na indonežanskom.
“Krenuće sa vama da vam pomogne”, prevede mi potom.
Wow, on to ozbiljno!
Dok momak servisira moj bicikl, ja sedim za onim stolom osvežavajući se sokom kojim sam ponuđena. Besplatnim, naravno.
Pričam sa Weyly-em — kako je čovekovo ime i njegovom ženom koja sedi tu od ranije, sređujući račune na lap-topu. Kraj nje spava trogodišnja devojčica, njihova ćerka.
Ispituju me o turi, pa razmenjujemo mejl adrese i FB naloge. Nakon manje od pola sata razgovora, Weyly mi se obraća pitanjem:
“Kakvu kacigu imate?”
Ostavljajući bicikl u garaži, nju sam stavila u ruksak, i sad je izvadim i pokažem mu.
“Aha, dobra je. Znate, ja sam zastupnik jednog italijanskog proizvođača kaciga”, kaže Weyly.
Pomislim kako želi da mi proda još nešto od opreme, pa odgovorim kako sam sasvim zadovoljna ovom koju imam. On na to ništa ne odgovori, nego se izvini i udalji poslom. Dok pričam sa njegovom suprugom, vidim kako staje kod izloženih kaciga i zagleda ih.
“Sne’ana”, pozva me ne mogući da izgovori ono “ž”, “ja želim da vas sponzorišem”.
Molim?!
“Mislim da vam treba nova kaciga. Ovo su,” pokaza na izložene šlemove, “Italijanske kacige, original. Koja vam boja odgovara? Crvena? Narandžasta?”
U neverici sam. Smejem se u čudu.
“Narandžasta je savršena”, kažem i probam super-laganu kacigu. Idealno mi odgovara.
“Je l’ imate pumpu?”, pita me Weyly.
“Imam, hvala”.
“A rukavice?”
E, to bi mi baš trebalo. Uglavnom su prilično skupe, posebno ove letnje sa dugačkim prstima.
“Hm, da, trebale bi mi jedne.”
Prodavac mi pokazuje modele, a onda on i Weyly insistiraju da izaberem par od istog proizvođača kao i kaciga.
Nešto kasnije, kad se moj sponzor opet udalji, upitam momka da kupim nosač trećeg bidona, koji mi je onaj asistent vozača polomio u autobusu, kad je šutirao moj bicikl. Zaista želim da makar to platim, ali prodavac samo klimne glavom i pošalje me da sednem.
Weyly se vraća i pita me šta bih da jedem. “Vi ste moj gost”, kaže, dok devojka koja takođe radi u prodavnici čeka na moju porudžbinu. “Mek burger? Koka-kola?”
“O, hvala, ali nedavno sam ručala”, odgovorim.
“Vi ste moj gost, recite šta vam se jede”, pononovi Weyly.
“Bilo šta što naručite biće odlično”, odgovorim. Već mi je neprijatno od tolikog dobročinstva.
“Ja sam srećan čovek što sam vas upoznao”, poče on, kao da mi je pročitao misli. “I ja sam mnogo putovao, po Evropi, ali ne biciklom. Voleo sam paraglajder i moto-glader, ali ovo što vi radite je neverovatno. Tolika energija, malo ljudi to ima.”
“Hvala, Weyly. Ja sam imala mnogo sreće danas kad sam ušla da kupim štap za zastavice.”
Uz povremene prekide zbog posla i telefonskih poziva, naredna dva sata provodimo u razgovoru. Pričam mu o Warmshower zajednici cikloputnika i kažem da ću na sajtu i na FB stranicama objaviti adresu njegovog servisa i mejl.
“Obavezno stavite moje kontakte, za sve putnike srevis će biti besplatan!”, kaže on.
Pa ustaje, odlazi na kratko i vraća se, noseći sada dva bidona.
“Vidim da ih nemate na biciklu”, zaključuje.
“Imam jedan, u hostelu je”, odgovaram. Doduše, odavno mu je mesto u kanti za smeće, ali nikako nisam mogla da nađem neki veći od pola litra, pa sam ga zato i dalje koristila. Ovi, koje mi nudi, zapremine su oko 800 ml. Tačno ono što mi treba.
“Šta još?”, pita me.
“O, ništa, i ovo je previše!”
Poziva me da pogledamo bicikl i da ga provozam okolo. Od prvog okreta točkova jasno mi je da serviser odlično zna svoj posao. Bicikl je utegnut, brzine se menjaju neosetno i beščujno, kočnice reaguju na prvi jači stisak.
“Savršeno!”, uzviknem kad izvozim krug oko radnje.
“A ovo?”, upita on prodavca pokazujući na iskrzane i skoro iskidane gurtne. “imamo li to u prodavnici?”
Momak uđe unutra i vrati se sa dve nove gurtne, sa sigurnosnim kukama. Reče nešto na indonežanskom, a Weyly mi prevede: “Nemamo trenutno više od dve, ali sutra ću vam doneti još, ostavićete mi adresu.”
“Hvala veliko”, odgovorim i zapišem mu i adresu i broj telefona.
Vreme je da pođem. Weyly me ispituje da li imam svetla pošto je već pao mrak a Džakarta je i po danu opasna za vožnju bicikla, nekmoli noću. Kada ga uverim da imam i prednje i zadnje svetlo, on se pozdravi sa mnom.
“Vi ste jako dobar čovek”, kažem mu na rastanku.
“I Bog je dobar prema meni”, reče tad Weyly, i ne trepnuvši.
A ja se lecnuh, istovremeno udivljena zbog tako humane životne filozofije, i pomalo posramljena što ja sama retko kada polazim od tako očigledne činjenice — koliko dobrog sam dobila.
Zahvalih mu naglas na sponzorstvu, a u sebi — na lekciji o zahvalnosti.
Život je skup, ali je živeti jeftino. Snežana Radojičić je ovu istinu spoznala posle nekoliko desetina hiljada kilometara pređenih biciklom, više od 10.000 vozom i 6.000 kilometara koje je proputovala avionom.
Snežana živi svoj san i živi od svog sna, piše blog, izdaje stan u Beogradu i tako se izdržava na putovanjima
Kada sam se jedne večeri pre otprilike četiri-pet godina zapitala: “Šta je bio moj san u životu?” shvatila da sam potpuno zaboravila šta uopšte znači reč “san”. Morala sam da “prevedem” sebi tu reč, da preformulišem pitanje. “Šta sam to zaista želela dok sam još maštala i verovala da će život ispasti baš onakav kakvim sam ga zamišljala za sebe?”
Izvor: www.snezanaradojicic.com
