Tim istraživača sa Univerzitetskog koledža u Londonu (UCL) nedavno je u žurnalu Current Bilology objavio rezultate istraživanja o uticaju nasnimljenog ljudskog smeha kao reakciji na vic ili šalu. Naime, 72 volontera je slušalo ukupno 40 viceva sa nasnimljenim smehom na kraju, nakon poente. Glavni zaključak je jednostavan – svi učesnici u studiji usaglasili su se da su vicevi smešniji kada se na kraju čuje nasnimljen smeh publike, pogotovo onaj koji je spontan.

 

Foto: Pixabay

Smeh utiče na to koliko nam je neki vic smešan i mislim da je to zato što smeh predstavlja veoma važan signal za ljude. (Pomoću smeha) dobijate informaciju ne samo da je nešto smešno već i da je OK da se smejete“, kaže Sofi Skot, profesorka kognitivne neuronauke i vođa tima sa UCL-a.

Tim profesorke Skot je, pretražujući internet, napravio listu od 40 loših viceva i zamolio poznatog stendap komičara Bena fan der Veldea da ih pročita volonterima. Namerno su izabrali loše fore – uz nasnimljen smeh na kraju, bilo je šansi da bi se bar neko iz publike nasmejao. Potom su vicevi – ali bez smeha na kraju – ispričani grupi od 20 studenata, koji su ih onda ocenili na skali od 1 (nije smešno) do 7 (presmešno). Njihove ocene kretale su se od 1,5 do 3,75.

Nakon studenata, na red je došla i eksperimentalna grupa od ukupno 72 odraslih (24 sa autizmom), kojima su pušteni vicevi ali sa obaveznim nasnimljenim smehom na kraju. U nekim slučajevima smeh je bio potpuno spontan, a u nekim lažiran ili kontrolisan. Eksperimentalna grupa je takođe morala da ocenjuje viceve ocenama od 1 do 7. Profesorka Skot i njene kolege kažu da je nasnimljeni smeh – bilo spontani, bilo lažirani – doprineo povećanju prosečnih ocena koje su dobili vicevi. I zdrave i osobe sa autizmom bolje su reagovale na spontani nego na kontrolisani smeh: spontani smeh je „podizao“ svaku ocenu za 15 do 20 %, a kontrolisani za oko 10 %, stoji u studiji.

Dok su prethodne studije pokazivale da se smeh često drugačije procesuira kod osoba sa autizmom, u studiji profesorke Skot jedina razlika među zdravim i učesnicima sa autizmom je u tome što su ovi drugi svih 40 viceva ocenili kao smešnije kada im se nakon poente doda nasnimljeni smeh. Jedno od objašnjenja može da bude i to što su tzv. neurotipični odrasli smatrali šale previše detinjastim i nezanimljivim da bi ih toliko visoko vrednovali, tvrdi tim sa UCL-a.

Izvor: U saradnji sa Centrom za promociju nauke, „Danas“ predstavlja izabrane priče sa naučnopopularnog portala elementarium.cpn.rs