Veze i brakovi i danas počinju uplitanjem prstiju treće osobe. Upoznavanje preko internet-sajtova, društvenih mreža i agencija za spajanje ljudi je u razvijenim delovima sveta sasvim uobičajeno.

 

Foto: Pexels

Svako selo je nekad imalo školu, crkvu, ambulantu i – provodadžiju. Uglavnom je to bila žena iz naroda. Mudra, snalažljiva, pričljiva. Bez zadrške, a neretko i bez stida kada treba preporučiti nekog za đuvegiju i mladu. Nije bilo kuće u koju nije kročila i braka kojem nije kumovala. Ali ne kod matičara i ne pred oltarom. Njen zadatak je bio da ih do tog praga dovede, da isprovodadžiše – uplete svoje prste u živote onih koji se možda nikada ne bi pogledali da ona nije upotrebila svoje pregovaračke moći i pozvala na ljubav. Umela je da spoji mladence sa istom imovinskom kartom ili da siromašniju devojku uda za imućnog mladića. Koliko je tek veština morala da iskaže kada je trebalo udati stariju devojku. I nije joj uvek bilo lako, ali joj je i te kako bilo drago kada bi srela “isprovodadžisane” kako šetaju decu i smeju se.

Provodadžisanje je bivalo kao zanimanje za koje su žene dobijale na poklon maramu, čarape, spavaćicu, miris. Vremenom su neformalne provodadžike, i to bez nagrade, postajale tetke, ujne, strine, kume i komšinice. Čak je i Jovan Jovanović Zmaj slovio za uspešnog provodadžiju, “krivca” za ljubav ko zna koliko parova iz nemalog kruga svojih prijatelja.

Vremena su se promenila, ali je institucija provodadžisanja preživela. Sada je samo dobila i novi oblik, sjaj i dileme. Preporuke i nameštanje sastanaka preko tetaka i prijatelja i dalje “rade”, ali internet i društvene mreže su otvorili nove mogućnosti.

Željka Kurjački, psiholog i psihoterapeut kaže da je provodadžija postao “sistem”. Danas, dodaje, postoje mnogobrojni sajtovi za upoznavanje.

“Popularan je i “spid dejting”, gde je pravilo da svako od učesnika priča sa svakim svega nekoliko minuta i ostavi informaciju ko mu se dopao”, kaže Željka.

“Tako se upoznaju osobe koje obostrano izraze zainteresovanost. Međutim, mnogi sajtovi i organizacije svoju uspešnost mere brojem parova, a ne time koliko su oni srećni u vezama”.

Sagovornica “Života plus” smatra da je, ipak, većini i dalje ugodnija pomisao da na prvi sastanak izađe sa nekim koga im je isprovodadžisao neko koga poznaju i u koga imaju poverenja.

“Naravno, postoje i oni kojima je uzbudljiva pomisao da se vide sa sasvim nepoznatom osobom, ali mislim da su oni u manjini”, kaže psihoterapeut.

Kako do srodne duše

Iako se na prvu reč provodadžisanje čini arhaičnom praksom koja je preživela samo u ruralnim sredinama, istraživanja pokazuju drugačije. Ono je možda življe i intenzivnije sada, samo se krije iza moderne forme i imena. Upoznavanje preko internet-sajtova, društvenih mreža i agencija za spajanje ljudi je u razvijenim delovima sveta već dugo uobičajeno. Brz ritam života i stalna trka za poslovnim i materijalnim satisfakcijama ostavljaju malo vremena za ljubav. Tako, recimo, vredni Japanci u svojim fabrikama i drugim radnim jedinicama osnivaju udruženja za upoznavanje srodne duše. Pokušavaju da spreče otuđenost.

I zato sagovornica pozdravlja provodadžisanje, jer kaže da pruža priliku da usamljeni i sami upoznaju što više ljudi.

“Time se stvaraju mogućnosti da im se neko zaista i svidi, da upoznaju sebe u različitim društvenim situacijama, kao i da dobiju povratne informacije o sebi i utisku koji ostavljaju. Loša strana je, međutim, to što ne možemo da znamo šta je nekome zaista važno pri izboru partnera. U većini slučajeva to uopšte nisu neka opšta mesta kao što je zanimanje, prethodno bračno stanje, a pogotovo ne boja kose i slično. Neko za nekoga može da bude savršen po demografskim kriterijumima, a da oboje budu nesrećni jer se ne razumeju, ne motivišu jedno drugo ili se ne sviđaju jedno drugom”, objašnjava psiholog.

To što statistika pokazuje da provodadžisanje i te kako egzistira u 21. veku, u korelaciji je sa činjenicom da mladi i dalje pristaju da im neko nekog “nabaci” i odlaze na sastanke sa nekim koga ne poznaju, ali im ih je preporučio rođak/prijatelj. Usmeno ili tako što ih je samo povezao preko društvenih mreža.

“Mladi danas takvo upoznavanje doživljavaju kao nešto sasvim prirodno i spontano. Imajmo u vidu da oni ne poznaju vreme pre interneta. Dakle, oni sajtove za upoznavanje ne vide kao nešto što je za usamljenike koji ne mogu drugačije da upoznaju srodnu dušu”, kaže Željka.