Spasila sam leđa zahvaljujući jogi. Oduvek sam se bavila nekim sportom, rekreirala, bila u pokretu. Sedenje nije bilo moj problem. Bila je to luda, nepromišljena glava. Pre 5-6 godina, u jednoj teškoj situaciji, zajedno sa suprugom nosila sam starijeg čoveka, i u želji da ne oseti neravnine pod našim nogama, napravila pokret koji je doveo do krckanja i užasnog probadajućeg bola u donjem delu leđa.
Nisam prvo na to obraćala naročitu pažnju, ali imala sam problem da se sagnem, menjam položaj tela, ustanem iz kreveta. Povremeno sam mogla da ustanem jedino ako se prvo skotrljam na pod i iz sve snage podignem polako prvo na ruke pa na noge. Čak i posle rekreacije i plivanja bol se vraćao nakon par sati.
Uskoro su počeli jako da me bole mišićima na butinama, kukovi, listovi… Godinu kasnije otišla sam kod lekara. Tu kreću moji pokušaji da se rešim bolova i ograničenosti pokreta. Terapije, masaže, struje, lekovi, melemi, istezanja. Sve ekspert do eksperta. Bude mi bolje na par dana, pa sve ispočetka.
I uvek isti saveti: krećite se više (keve ti, kao da to ne znam), izbegavajte sedenje, radite vežbe (ama radim!), to se dešava u vašim godinama (bezobrazluk)… Nisam ih pažljivo slušala kada su objašnjavali gde je problem, nije me on zanimao već rešenje. Recimo da sam tim jednim trzajem, držeći osobu višu i težu od mene (to i nije neki problem), priklještila nerv koji se time oštetio, otekao i šta već, na tom nekom diskusu, pa je dijagnoza nekih bila i diskus hernija. Kako se to zove nije me zanimalo, već kako da prestane ili, još bolje, nestane.
I tako, odem na vežbe – boli, za nijansu manje. Ako se mnogo krećem – boli više, sedim – boli previše, stojim – takođe katastrofa. Čučnuti i saviti se je postalo pažljivo planirana aktivnost.
Nisam bila neki fan joge, delovala je previše statično za mene. Ali, prošlog leta sam saznala da je, 300 metara dalje od mesta gde živim, u jednom lepom studiju, časove joge počela da drži jedna Marija Božić. Moja drugarica se već bila upisala i oduševljeno je pričala o njoj… I odlučim da probam, ne zbog kičme već iz čiste radoznalosti. Blizu mi je, a i termin mi odgovara. Tako se približim jogi.
Naravno da mi se svidelo, u početku sam “proklizavala” trudeći se da ukapiram način na koji se svaka vežba izvodi i njen smisao. Disanje. Meditacija. Baš mi je sve bilo kako treba. A onda sam posle jedno mesec i po do dva, shvatila: mene leđa više ne bole!!!
Ne znam u kom je trenutku bol tačno nestao, pamtim da me u početku svašta nešto bolelo, ali mogla sam da izvodim sve pokrete kao i pre tog glupog trenutka u kojem sam sebi napravila problem sa leđima.
Naravno da moram da čuvam taj deo tela više nego ranije, i ne znam da li bi se bol vratio kada bih prestala da idem na časove joge, ali znam da su oni sigurno rešili problem zbog kojeg sam se osećala nemoćno i nesigurno. Jer, nikad nisam znala u kom trenutku će me zaboleti i “ukočiti”, pa ću morati da stanem i stisnem zube da ne bih vrištala. I sigurna sam da je joga jedina zaslužna, jer je to bila jedina promena u navikama i aktivnostima tih meseci.
Prošla sam bez operacija, oslobodila se brojnih terapija, rešila se jakih i često neprijatnih mazala koji jesu bili pomoć, ali trenutna. Jedino zahvaljujući jogi sada mogu da se normalno krećem, sedim i ležim, živim oslobođena tog neizdrživog bola. A svako ko se koči zbog problema u donjem delu leđa zna kolika je to muka, koja utiče zaista na svaki minut u životu. Ako ste u toj grupi, probajte, meni je mnogo pomoglo.
Željka Zebić, Joga portal
