Mnogo vremena Jelena je provodila na poslu radeći kao arhitekta u privatnoj firmi. Rokovi su diktirali tempo života. Tada je Jelena Marjanović, arhitekta bila mama jednog dečaka i veoma teško je organizovala svoje vreme. Patila je zbog nedostatka slobodnog vremena koje bi posvetila porodici. Ni u jednom trenutku nije razmišljala da zbog toga napusti posao, a naročito ne da pokreće sopstveni biznis. Gledala je kako da poslovne i privatne obaveze što bolje uskladi. Određeni period je to nekako funkcionisalo. Onda je došao trenutak za proširenje porodice. Jeleni je ova odluka promenila koncept i smisao života. Ona je stabilan i plaćen posao arhitekte ostavila zbog dece. Sada planira nove kolekcije i sanja o novim modelima i uspesima. Ona je postala dizajnerka sa velikim planovima.
Još jedna beba donela je duple obaveze.
– Nije bilo ni malo lako udovoljiti njihovim potrebama, a pritom imati vremena za sebe i svoj posao. Posle mnogo razmišljanja, dugih razgovora sa suprugom donela sam odluku da se ne vratim na posao i posvetim se odgajanju dece bar još neko vreme. Volela sam da provodim vreme sa porodicom, uživala sam sa decom, a opet sam duboko u sebi osećala nemir. Mučila me je pomisao da sam sve svoje snove i ambicije zatrpala, ostala bez posla arhitekte koji sam jako volela, samo da bih bila sa njima… Često sam se pitala: “Kako druge mame odgajaju svoju decu? U čemu je moj problem? Nemoguće je da one ne brinu dovoljno? Da li sam ja stvarno toliko požrtvovana mama ili možda preterujem?”- priča Jelena, Jankova i Savina mama.
Počela je da razmišlja kako da se pokrene, da se vrati svom cilju – da se ostvari i na poslovnom planu.
– Znala da ću tek onda svojoj deci biti dobra mama i uzor. Ali, pomisao na kancelariju, neograničeno radno vreme koje imaju arhitekte… osećala sam se loše. U tim trenucima, da bih razvedrila misli često sam vraćala sećanje na svoj hobi iz studentskih dana kada sam uživala kreirajući odevne kombinacije za večernje i dnevne izlaske. To bilo pravo uživanje…. Svaki slobodan trenutak koristila sam da budem za mašinom, uživala sam da napravim za sebe nešto posebno i drugačije- priča ova mama preduzetnica.
Tako se rodila i jedna ideja.
DEKINA MAŠINA JE REŠILA STVAR
– U kući smo imali šivaću mašinu koju je moja mama dobila od svog oca. Ona je znala da šije i koristila je svoje slobodno vreme da sebi i meni šašije ponešto. Naravno, ja sam kao svaka devojčica obožavala krpice, lutkice i da iz prikrajka posmatram kako ona šije. Volela sam da joj pomažem. Makaze su mi u kući takođe bile zabranjene jer sam već kao jako mala volela sebi ponešto da iskreiram. Znala sam da odsečem rukav na bluzi, skratim pantalone. Uvek kad se mašina otvarala tu negde našla sam se nekim čudom i ja. Nikako nisam mogla da se odreknem makaza i krpica ni kada sam izrasla u devojku. Mojoj majci se to nimalo nije sviđalo. Stalno me je odgovarala od krojenja, seckanja, šivenja i vraćala me na učenje. Bez obzira na sve ja sam i dalje bila uporna u svojoj nameri. Stalno sam vrtela bezbroj ideja u svojoj glavi i prezentovala joj. Ona nije imala puno slobodnog vremena, pa me je to jednog dana navelo da sama isprobam mašinu- kaže Jelena koja se i danas seća prvog susreta sa šivaćom mašinom. Razumele smo se, priseća se, već kod prvog štepa.
Ipak, životne obaveze Jelenu su udaljine od njene “drugarice”. Mnogo godina je prošlo da ništa nije sašila. Studirala je, radila, rađala decu ali onog trenutka kada je ponovo sela za mašinu osetila je da će one uspešno obnoviti prijateljstvo.
IGRA I ZANESENOST
Tako su Jelenina igra i zanesenost modelima, kreacije inspirisane raznim stvarima, ljudima, događajima koje je doživela sada njen osnovni posao. Mnogima je, priznaje, čudno otkud ja kao arhitekta u modnom dizajnu. Njoj samoj- nije.
– Za sve je potrebna ideja, zamisao od koje krećete, koju razrađujete, izvodite i na kraju prodajete. Sve je jasno i vrlo jednostavno. Razlika je samo u proizvodu. Dugo sam razmišljala da krenem da radim za sebe, da to bude nešto sasvim drugačije od onoga što sam već radila, da krenem sa nečim što nije arhitektura a da mi je blisko. Odlučila sam da se oprobam u modnom dizajnu. Htela sam da svoju maštu i kreativnost usmerim u drugom pravcu. To je nešto što sam od malih nogu volela i dugi niz godina negovala. Ne znam kako bih sebi jednog dana oprostila da nisam sebi dala šansu i makar pokušala.
Jelena je tako napravila svoju prvu kolekciju od petnaest haljina koje su bile različiitog dizajna, izađene od prirodnih, mekaniih materijala, dopadljivih desena. Pokazala je bliskim ljudima. Dobijala je i kritike i pohvale.
– Neki od njih bili su iznenađeni mojim talentom, bilo je i onih oduševljenih idejama dok sam sa druge strane dobijala i dobronamerne kritike u smislu poboljšanja same izrade haljina. Naravno da su mi za početak značile pohvale ali su mi i kritike dosta pomogle kako da se dalje razvijam na planu modnog dizajna. Sada zaista uživam dok stvaram svoje kreacije. Drago mi je da postoji dosta žena koje vole, podržavaju moj rad i nose moje modele. Zbog njih iz dana u dan moja motivacija raste. Nije mi žao što sam ostavila karijeru arhitekte.
Autor: Mariota Vlaisavljević
