Koliko god duhovitno, sažeto, razumno gledali na situaciju sa pandemijom koja traje više od godinu dana, uzimajući sve meridijane u obzir, ne postoji NIKO kome je svejedno. Najuporniji posustaju, najduhovitiji ne zasenjuju, a psihički pucaju i najjači.
Još s početka pandemije u našim krajevima bilo jasno da je u pitanju specifična situacija za sve uzraste- od dece do najstarijih sugrađana. Svako je imao svoju muku, nosio se s njom na različite načine, a stručnjaci su upozoravali da postoji opasnost i od ugroženog mentalnog zdravlja sugrađana.
Rekli bi neki, šta nismo sve preživeli, nije ovo ništa. Priznajem, mene su represivne mere saterale u ćošak i bacile senku na 2020. koja je obećavala toliko sreće i radosti.
Prvi talas prošao je uz delimično korišćenje medikamentne terapije, jer su aritmije bile jake, a osećaj beznađa teško breme.
Ipak, sa koje god tačke da pogledamo ovolika količina apokaliptičnih, uznemiravajućih vesti, pojedinosti, detalja, do nivoa da smo svi životno ugroženi, nijedna blaga i odmerena preporuka, smislena poruka, poverenje i empatija- složićete se nismo uspeli da dobijemo od zvaničnika sa svih nivoa. I tu dolazimo da opravdane sumnje da smo svi mentalno ugroženi.
„Ne libite se da potražite pomoć“, poručili su stručnjaci iz oblasti mentalnog zdravlja, ali presek stanja govorio je da je prava sreća dobiti ne samo lekarsku već i psihološku ili psihijatrijsku pomoć. Termini su gotovo svima koji se bave privatnom praksom zauzeti danima, pa na seansu treba čekati i po sedam do 10 dana.
Drugi talas je prošao u samoizolaciji, lepo vreme mi je išlo na ruku, pa nije bilo teško. Mislila sam sve će bit lakše i lakše.
Treći talas me je pokosio. Iznenada nisam vladala sobom, mislila sam da sam na korak do kraja, bez ikakve kontrole nad mislima, telom, a bez ikakvog povoda. Sati su bili potrebni da se primirim, dani da stanem noge.
Oporavak ide sporo, ali ovog puta bez lekova.
Određene promene, napad panike ili anksioznosti naterao me da zatražim stručnu pomoć. Razgovori sa psihologom traju, rešavamo se korak po korak teških misli, ali saveti koje može svako da primeni, nauči da bi sutra možda pomogao sebi ili nekom bliskom, zlata vredni, glase:
Ostanite svesni
Pokušajte da budete svesni.
Ništa nije strašno i proćiće, to nije fizički, nego psihički problem koji se može rešiti.
Dišite
Najvažnija stvar je disanje. Onako kao kada vežbate jogu, uspostavite ritam. Obezbedićete kiseonik organizmu, osetićete da imate kontrolu. Tegobe napada će polako popuštati. Dišite dok ne uspostavite ritam i ravnotežu u svojim mislima.
Uspostavite kontrolu
Čvrsto stanite na zemlju, dignite ruke iznad glave. I duuuuuboko dišite. Izbistrite misli.
Ima dosta tehnika disanja, izaberite da dugo dišete i dugo izdišete.
Joga
Za osobe koje kod sebe primećuju naznake nemira idealno je da vežbaju jogu koja opušta, dosta se radi sa meditacijama koje uspostavljaju kontrolu misli.
Radite sve po volji
Radite ono što vam prija, ugađajte sebi. Opustite se psihički, i dozvolite da se vaše telo oporavi od stresa i šoka.
Decembar je ipak mesec praznika i radosti. Okružite se ljudima koje volite i sa kojima vam je lepo i dobro, šetajte, razgovarajte, budite tu jedni za druge.
Autor: Mariota Vlaisavljević
