Prevremeno rođene bebe danas imaju svoj dan, i to Svetski. Od prvog udaha one su najmanji borci, najžilaviji junaci koji zaslužuju da naša svest bude na najvišem nivou. Koliko je važno i kako je sve važno kad su oni u pitanju.
Kao da majčinstvo u prvim danima samo po sebi nije stres i briga, nekima je doneo i borbu za svaki gram, udah i novi dan. A šta sve to zapravo znači? Kako izgleda biti majka prevremo rođenog deteta? Da li znate?
Niko vas ne pripremi na to šta prevremeni porođaj zaista znači…
U mom slučaju to je izgledalo ovako…ok, bebe će se roditi ranije, biće u inkubatoru, porašće ubrzo i ići ćemo kući… tako sam razmišljala dok sam ležala skoro tri meseca u bolničkom krevetu takozvanog VRT-a (Odeljenje visokorizične trudnoće u Višegradskoj). Mrdam samo do toaleta, premeštam se sa jednog boka na drugi, potpomognuta jastucima, držim karlicu visoko. 24/7 primam intravensku terapiju za sprečavanje kontrakcija, jer moja materica ne može da čuva dve bebe još od 17. nedelje trudnoće.
Bebe su dečak, krupniji, i devojčica dosta sitnija… za sada sve je ok, dobro su, a svaki dan je dobitak i plus u mojoj visokorizičnoj trudnoći.
I sve do 31. nedelje kada moja doktorka odlazi na odmor, a nas tri trudnice ’’preuzima’’ načelnica VRT-a i odlučuje (ispostaviće se katastrofalno) da nam iznenada promeni terapiju. Sa jednog prelazimo na drugi lek i ubrzo jedna po jedna dobijamo kontrakcije i u roku od 48 sati se sve porađamo.
U mom slučaju dva puta su me vodili u porođajnu salu i vraćali u sobu- jer nije bilo vreme. Treći put- jake kontrakcije, lekovi koji ne deluju i završavam na carskom rezu, kao poslednja u smeni lekara kom sam zaboravila ime. Dok su me vozili samo sam razmišljala o tome da se nadam da nije previše umoran.
Buđenje je konfuzno i prolazi u mom pokušaju da saznam kako su bebe. Rečeno mi je da će neko dođi da mi kaže- niko nije došao. Javljam Milošu nekako da sam se porodila i on odlazi da ih vidi. Informacije dobijam od njega i to nekoliko sati posle porođaja. Bebe su na intenzivnoj, dečak je rođen sa 1470 grama, devojčica sa samo 830.
Sledeći dan odlazim da ih vidim: mali su, oči su im zatvorene, dečak je mali ali lep i ružičast, ona izgleda kao mali vanzemaljac… gomila cevčica, ljubičasto svetlo iz inkubatora, neki zvuci, pištanje, sestre koje ih obilaze, njih i još dosta beba koje su sve u inkubatorima. Tu primam informacije da je devojčica rođena prva, da nije disala, da je intubirana, dečaka su teško izvukli… ocene na rođenju su im 1/3 i 3/5.
Disali su uz pomoć dodatnog kiseonika, bili su na antibioticima zbog moguće infekcije i generalno je ona zbog nezrelosti bila kritičnija. Bilo je tu još informacija, koje prosto, nisam primala…
Nešto kasnije odlučujemo se na to da se bebe transportuju u Institut za neonatologiju, gde će se bolje brinuti o njima. Sećam se da sam strepela kako će ih tako male odneti tamo, iako se praktično radilo o nekoliko stotina metara.
Prijemno, prvo odeljenje, bebe prolaze trijažu. Oboje su izgubili na kilaži (tj. gramaži), što je potpuno normalno, ali ona sad teži samo oko 700 grama. Prima nas tadašnja načelnica Dr Slavica Simić i saopštava nam da je svaki prevremeno rođenje rizično, da su nam bebe ugrožene, pogotovu devojčica, da je prerano bilo šta prognozirati. Dečak ima promene na mozgu, usled traumatičnog i prevremenog porođaja, o posledicama je prerano govoriti, devojčica je loše usled opšte nezrelosti…
I ceo svet nam se ruši… prosto sve je to preveliki šok… trudnoća, porođaj, bebe koje su tu, za koje ne znate da li će preživeti i ako prežive kakve će posledice imati… osećaj nemoći koji se ne može opisati i koji razumeju samo oni koji su kroz isto i prošli. U isto vreme, glavni zadatak je održati mleko koje je za prevremeno rođene bebe, lek i hrana. A u situaciji prevelikog stresa, traume i umora, taj poduhvat je gotovo nemoguć. Sećam se otrežnjujućih reči naše doktorke koja se u jednom trenutku izvikala na mene, jer sam usputno spomenula da treba da rešimo neku papirologiju- vaš jedini posao sad je da odmarate i održavate mleko! Sabiramo se nekako i to postaje naša nova misija- i poseta bebama u predviđenom periodu- jednom dnevno.
Taj put je izrazito mučan… sve ulice koje vode do Instituta još uvek prolazim sa kamenom u stomaku… jer tamo idete da vidite svoje bebe i čujete informacije – i ne znate šta ćete čuti: isto je, gore je, bolje je, nova teškoća, nova potencijalna dijagnoza…
U našem slučaju – vesti nisu sjajne, dečak Vuk- toleriše hranu ali je razvio infekciju i na jakim je antibioticima, devojčica Nađa, ne toleriše hranu. Gledamo je kroz staklo sa dve rupe kroz koje možemo da provučemo dezinfikovane ruke i mazimo je. Toliko je sitna i prozirna, da izgleda nestvarno… plače, uznemirena je. Dečak je krupniji i mirniji. Miloš i ja ih naizmenično mazimo tih desetak minuta koliko možemo da provedemo sa njima dnevno.
Svaki dan je nova borba, nova salva informacija… ja se pripremam da se pridružim bebama čim mi sve analize budu gotove. Biću primljena na odeljenje i moći ću da ih vidim na svaka tri sata kada ću ih dojiti i hraniti.
Nekoliko dana pre mog prijema, obilazimo ih kao i obično. Nađa je bila neobično mirna… otvorila je okice i gledala nas dok smo je mazili. Biće sve ok, razmišljam… za nekoliko dana biću sa njima, maziću ih i nadam se uskoro i držati.
Sledećeg jutra javili su nam da je Nađa umrla… nije izdržala transfuziju krvi koja se daje prevremeno rođenim bebama. Živela je 17 dana i nikada nije osetila mamin i tatin zagrljaj…
Za nekoliko dana, pridružila sam se Vuku. Boravak za majke na Odeljenju organizovan je da je sve posvećeno bebama… na tri sata se odlazi na odeljenja, bebe se hrane, maze, kupaju, mere… To merenje svima nam je naročito važno… one dobijaju po 30, 40, 50 gr dnevno ako je sve u redu. Nekada i stagniraju, što nas sve baca u očaj, pored ostalih zdravstvenih problema: retinopatije, promena na mozgu, prihvatanja hrane, infekcija, sepsi, problema sa srcem i disanjem, varenjem.
Sve nabrojano, Vuk je pre ili kasnije iskusio tokom skoro tri meseca koliko smo boravili na Institutu. Jednom prilikom prestao je da diše u mojim rukama, poplaveo uz pištanje svih onih aparata… uskoro se povratio, ali je to najavilo nove probleme sa plućima, kada smo bili sigurni da smo tu fazu prevazišli.
Bebe mojih cimerki na odeljenju… neke su bolje, neke lošije od Vuka. Neko je tu sa blizancima, neko sa trojkama. Ja se sa gubitkom Nađe nosim nekako usputno… briga za Vuka, i konstantni umor, jer između hranjenja i obaveza oko bebe imate oko sat i po vremena da se odmorite, brinete, strahujete, čujete sa porodicom, odplačete. I tako 24/7. posle nekih mesec i po toliko sam umorna da ne mogu da me probude za noćne podoje. Doktori mi naređuju da odem kući za vikend, da malo odmorim, o Vuku će se brinuti sestre.
I nemaju sve bebe stalnu pažnju majki… ja sam tako bila jedina iz Beograda koja je na Institutu i noćila, jer postoji i opcija da sa bebom budete samo preko dana. Neke mame, ne mogu, jer imaju i veću decu, neke prosto ne mogu i ne žele, jel im je naporno. Samo mame koje dolaze iz unutrašnjosti nemaju opciju osim da budu stalno tu.
Spoljni svet mi deluje potpuno nestvarno, ljudi žive, rade, kreću se , šale, šetaju decu koja su zdrava i rumena i ne razmišljaju koliko su srećni, koliko su neke tako prirodne stvari kao što je nositi, roditi i imati bebu, nekima tako daleko.
Uz sve probleme, lomove, strahove, Vuk je posle nešto više od 2 meseca provedena u Insititutu počeo polako da biva bolje…krenuo je da raste, prešao je iz inkubatora u krevetac (veeelika pobeda) i čekali smo kilažu, negde oko 2500 kg i otpust kući.
Prevremeno rođene bebe zahtevaju posebnu pažnju i nakon otpusta, sve je mnogo rizičnije za njih- na Institutu se prate godinu dana… u zavisnosti od zdravstvenih problema, zahtevaju naporan i predan rad roditelja i lekara.
Dan kada smo izašli, Vuk je imao 2750 gr. Otpusna lista bila je dugačka tri gusto kucane A4 strane. Narednih godinu dana išli smo na intenzivne vežbe i kontrole kod fizijatra, oftalmologa, gastroenterologa, radili skenere mozga. Napredovali smo polako. Vuk se uspravio na svoj prvi rođendan, prohodao je sa 17 meseci. Posledica prevremenog rođenja- nema. Danas je pametan i zdrav đak prvak.
Naša priča je nekako i tužna i srećna u isto vreme…
Sedamnaesti novembar dan prevremeno rođene dece uvek je prilika da se setimo svih onih beba i roditelja koji nisu imali tako bezbrižan početak svog života… svake godine kažem sebi da ću odvesti Vuka na Institut kako bi video svoju prvu kuću- i svake godine za to nemam snage, jer znam da je na ta velika i teška vrata trebalo da izađe i njegova sestra bliznakinja.
Na kraju zahvalni smo na onome što imamo… Vuk je zdrav, ima i sestru koja je dve godine mlađa od njega, i koja nije iskusila ništa od teškoća koje smo imali. Nađa zauvek ostaje u našem srcu, sjajna zvezdica koja pazi na sve nas.
U svetu se, svake godine, pre vremena rodi 15 miliona beba. U Srbiji, više od 4000, ili 11 beba svakoga dana. Prevremeno rođenjeje je vodeći uzrok smrtnosti dece mlađe od 1 godine i drugi vodeći uzrok smrtnosti dece mlađe od 5 godina. Svake godine, zbog prevremenog rođenja, u svetu umre milion beba. Prevremeno rođenom se smatra svaka beba rođena pre punih 37 nedelja gestacije. Danas, 17. novembra je Svetski dan prevremo rođene dece.
Autor: Irina Bulatović, Vukova, Nađina i Mašina mama
