Sublimirala sam gotovo sve što sam do sada pročitala/preslušala/iskomunicirala o vezi između visoke senzitivnosti i osećaja krivice. Jedan članak April Snow mi je ipak najbliži srcu. Krivica je nažalost čest saputnik visokoosetljivih i veoma važna tema za sve nas. Evo i zašto.
Zbog našeg straha da ne povredimo druge. Koliko puta ste se osećali krivim kada niste bili u mogućnosti da pružite podršku nekome u nevolji ili da odgovorite potvrdno na neki njegov zahtev? Situacije poput molbe za druženje sa kolegama nakon preteškog radnog dana ili odvoženje člana porodice na aerodrom u 4 ujutru kada radite kasno uveče.
Možda vas je taj osećaj obaveze koji dolazi sa krivicom naveo na to da kažete „da“ čak i kada je vaš unutrašnji glas vrištao „ne“ od iscrpljenosti, preopterećenosti, stresa ili jednostavno nezainteresovanosti. Toliko je stvari koje nam smetaju da se pobrinemo za sebe i postavimo granice, na primer društvene obaveze ili nelagoda zbog sukoba ako kažemo „ne“. Čini se da je za visokoosetljive osobe (HSP) najveća prepreka samopomoći taj strašni osećaj krivice! Razočaranje drugih ili rizik da ćemo povrediti nečijia osećanja mogu biti nepodnošljivi, pa biramo da žrtvujemo sopstvene potrebe da bismo se brinuli za nekoga drugog.
Zašto je krivica toliko česta kod visokosenzitivnih? Zbog naše velike empatije i sposobnosti da duboko osećamo emocije, čini se da je naš alarm za krivicu mnogo veći nego kod 80% populacije koja nije visoko osetljiva. Kada se neko drugi bori, razočara ili ljuti, mi to osećamo vrlo intenzivno.
Čak i ako je naš sopstveni rezervoar prazan i nemamo šta da pružimo, pokušaćemo da pomognemo kako bismo sprečili tuđu patnju ili izbegli osećaj krivice zbog toga što smo svoje potrebe stavili na prvo mesto. Visokosenzitivnim ljudima je često lakše da odgovore na tuđi zahtev, nego da upravljaju osećanjima tuđe nelagode ili frustracije, iako su naša energetska ograničenja, recimo, mnogo delikatnija. Osećaj krivice je složen, sa sobom donosi teskobu, žaljenje, tugu, sumnju u sebe i još mnogo toga. Ima smisla da po svaku cenu želimo da izbegnemo taj neprijatan osećaj krivice, ali to je samo kratkoročno rešenje.
Stalno žrtvovanje sopstvenih potreba, koje se razlikuju od većine koja nije visokoosetljiva, dovodi do dugoročnih komplikacija kao što su nezadovoljstvo, bes, anksioznost i depresija.
“U osnovi postajemo ogorčeni i gubimo vezu sa sobom kada svesno biramo da zaobilazimo svoje potrebe da bismo bili u službi drugih”, smatra April Snow, bračni i porodični terapeut.
