I za kraj ove čudne godine, još jedan tekst. Ne znam zašto sam ponovo odlučila da uđem u stomak kita, sada kada se osećam najsmirenije. Možda je to pokrenula moja navika da se pobrinem da su svi dobro i to što znam da moje iskustvo može nekome pomoći. A ako pomogne bar jednoj osobi, ja sam misiju ispunila. Dakle, pre nego što odem na odmor da dočekam novu godinu, hajde da se vratim malo u prošlost. Kako se desila pobeda?
Bez obzira na uzrok, moja anksioznost je uvek počinjala kao nesigurnost, nesigurnost koja me golica po zadnjem delu lobanje. Da li ću se onesvestiti baš sada? Tada me napadne, dodeljujući mi odgovornost za samostvoreni negativni govor tela koji je posledica straha. Mahinalno se uhvatim za nešto, osećam vrtoglavicu, gubim tlo pod nogama. Pogled unezveren me uvek oda, ili sam ja tako mislila.
Odatle se nesigurnost širi poput kuge sve dok nije deo svake misli, svake akcije. U nekom trenutku izgleda da više i ne potiče iz mozga. Postaje vibracija iznutra. Vrenje pod kožom zbog kog skačem i na najmanju buku. Neprijatnost zbog koje se slomim kao ljuska.
Tada bih se osećala kao da ne mogu ništa da uradim kako treba. Svaka akcija je razočaravajuća. Svaki izlazak iz kuće promašaj. Svaka misao je pogrešno razmišljanje. Velika slika pada na mene i otežava mi disanje. Spušta se na moja ramena i oko grla, poput jastuka za putovanje, samo taj jastuk steže i guši. Suze se obično slede u pratnji beznađa i sramote.
Napadi anksioznosti. Ne, stvarno, to postoji. Anksioznost napada. I svaki put kad joj se suprotstavim i pokušam da se borim ona bude jača. I ne oprašta. Iscrpljujuće je i može se dogoditi bilo kada, čak i na odmoru. Šta više, najčešće kad je vreme za opuštanje i odmor. Tada sam mislila da je to kraj. Da nema mene više. Kvar. Sa mnom ništa nije u redu.
Anksioznošću se bavim dugo, mada je nisam zaista razumela do pre dve godine, kada sam morala da donesem odluku: da li biram da stalno budem uznemirena, anksiozna osoba, što je takođe značilo da živim sa idejom da sa mnom nešto nije u redu; ili da prihvatim činjenicu da sam samo ljudsko biće i da se svi ljudi na ovom svetu svakodnevno bore sa nečim. I prihvatila sam da je anksioznost moja stvar, kao što imam sezonske alergije. Prihvatila sam je kao deo mene i sada se družimo.
Da objasnim. Kad „stvari“ počnu da cvetaju, ja imam alergiju danima. U mesecima pre dolaska proleća, počinjem da jačam svoj imunitet, tako da sam manje sklona napadima alergija. Ja sam proaktivna u pogledu svog blagostanja.
Kada sam imala 28 godina, moja anksioznost se toliko pogoršala da je dovela do agorafobije. Sve vreme sam bila u panici i počela sam da shvatam da životni izbori koje sam do tada donosila hrane moju anksioznost i nezadovoljstvo. Nisam živela svoj život, živela sam tuđa uverenja. Nisam radila ono što volim. Bila sam ljuta što sam neispunjena.
Uvek je nešto nedostajalo i nisam dozvolila sebi da razmišljam o tome šta bi popunilo prazan prostor. Problem je bio u tome što sam za okolinu bila savršena takva i zato me je bilo strah da se menjam- šta ako me posle ne budu svi voleli? Nisam odustajala od stvari za koje sam znala da me čine nesrećnom, jer sam se samo brinula šta će ljudi reći.
Dakle, ponašala sam se na osnovu pretpostavki o tome šta drugi misle da bih trebala da radim (naravno, ne pitajući ih). Kada sam prihvatila da radim protiv sebe i da živim tuđu priču, počela sam da shvatam šta me čini nesrećnom. Pitanje koje sam sebi postavila bilo je „Pa, šta bi me onda učinilo srećnom?“ Šokantan odgovor je bio da nisam znala. Nešto sam morala da promenim.
Onda je počelo. Počela sam da slušam sebe, počela da radim na tome da izlazim iz kuće, počela sam da radim stvari koje mi prijaju, da se družim sa ljudima koji mi prijaju, a polako učila da ne zavisim od mišljenja drugih i da ne radim protiv sebe.
Kad sam shvatila suštinu, nije me baš zanimalo koliko će oporavak trajati. To nije bila poenta. Traje i dalje. Shvatila sam da je to putovanje, a ne odredište. Shvatila sam da mogu svakog dana da radim na sebi. Poenta je bila u sadašnjem stanju uma do kojeg me je dovela promena. Sve manje sam razmišljala o svojoj listi obaveza, nesigurnosti, šta će drugi ljudi reći… Samo sam počela da živim svoj život, bila sam to ja, možda po prvi put u životu.
Morala sam da se pomirim sa činjenicom da sam do svoje tridesete godine živela život osobe za koju sam mislila da bih trebala da budem, a ne ko sam zapravo bila. Morala sam da se oslobodim svih aspekata te osobe koji mi nisu bili autentični, tuđih uverenja i uklonim sve maske da bih imala život koji želim da živim.
Morala sam da prihvatim da nikada neću biti poput bilo koga drugog osim mene.
Uvek sam želela da budem dobra osoba, da budem korisna. Ranije sam mislila da treba da se odričem svega zarad drugih ljudi. Onda sam naučila i shvatila da ću to biti samo ako sledim svoju autentičnu strast, jer to vodi ka sreći, a srećna osoba je korisnija sebi i svima oko sebe. Dakle, možemo da budemo i dobri i svoji. Možemo da budemo i korisni i srećni.
Jedna promena na bolje vuče i drugu. Sledeće što sam promenila je posao kojim se bavim. Ja sam kreativna osoba, ne može mene neko staviti u okvir od 9 do 17h. Pronašla sam svoj poziv i prestala da radim ono što me je gušilo. Napustila sam svakodnevni posao i sledila svoju strast- što sam ranije smatrala nemogućim.
Stvarno je cool stvar da više ne želim da budem niko osim mene. Tako sam srećna što sam uspela da se trgnem i da obratim pažnju na ovu osobu koja je uvek bila tu, ali sam je ignorisala jer nisam mislila da nije dovoljno dobra.
Bilo je teško shvatiti da sam ja jedina osoba koja me je osuđivala. Ali nisam više ljuta na sebe, prihvatila sam to, radila sam samo najbolje što je mogla i umela u tom trenutku.
Anksioznost je još uvek deo mog života i biće uvek. Ali, više mi nije zatvor. Imam dobre dane i imam dane kada se ne osećam najbolje. Ali baš kao što jačam imunitet da lečim alergije, tako i stalno radim na mentalnom imunitetu.
Danas, kada osetim napad anksioznosti prvo se zapitam šta radim pogrešno i na šta me upozorava, a drugo, imam alate da je smanjim pre nego što izmakne kontroli.
Moja hronična anksioznost je postala rešiva kada sam:
1. Izabrala da živim autentično. Ko sam ja? Šta me pokreće? Šta me čini srećnom? Sa kim živim? Sa kim se družim? Kakav mi je posao? Šta god da je, dok god ne povređujete druge ljude, uradite to. Ne osuđujte sebe.
2. Shvatila da moram da prihvatim anksioznost kao deo mene. Svi imamo teške stvari s kojima se nosimo. Svako od nas. To je život.
3. Preispitala svoja uverenja. Ko kaže da sam sebična ako svoje interese stavim na prvo mesto? Ko je taj ko tvrdi da ja moram da se odričem svoje sreće zarad nekog? Ko kaže da je sramota da počnem život iz početka? Ko kaže da nisam dobra osoba ako sledim svoje srce? Ko kaže da nisam vredna osoba ako ne ustajem u 6 sati ujutru?
4. Počela zdravo da se hranim, da pijem dovoljo vode i da odlazim na spavanje na vreme, sa knjigom u ruci, a bez mobilnog telefona. Kada se prema telu odnosimo sa poštovanjem, osećamo se zdravo.
5. Počela da radim ono što volim i kada sam našla način da od toga mogu i da platim račune. Kreativan posao mi stvara izlaz za mentalnu energiju koja se drugačije ne može osloboditi.
6. Shvatila da je prevazilaženje anksioznosti vežbanje i praksa. Ja nisam idealna. U redu je ne biti.
Nije uvek lako. Kada god vam pišem tekst o sebi, imam osećaj da ulazim u stomak kita. Kad sam pri kraju i kada imam puno pasusa, uvek se osetim lepo i srećno, jer sam olakšala sebi time što sam neke svoje misli zapisala, a opet to može nekome biti motivacija.
Identifikovanje i prihvatanje anksioznosti ne znači da će ona da nas proguta i da nas potpuno uzme pod svoje. Naprotiv. Jednom kad to osvestite, videćete da nije baš tako zastrašujuća. Jednostavno je ono što jeste. Neki ljudi imaju dijabetes. Ja imam anksioznost.
Umesto da se stalno sukobljavamo sa anksioznošću, možemo odlučiti da naučimo više o tome i zapravo koegzistiramo. To je pobeda. Jer mi sami biramo koliko ćemo dozvoliti da imamo anksioznosti u našem životu.
Otkrila sam da više volim da plivam uz bok svog kita i naučim više o njemu, umesto da bežim od njega ili da se sa njim borim. Iskreno, sve više i više, otkrivam da sam samo zahvalna što mogu da plivam pored njega i zato ronim sve više i dublje. Ko bi rekao da ću biti uzbuđena što ću saznati šta je još ispod. Da nije bilo anksioznosti nikada ne bih na ovaj način upoznala sebe i ne bih bila osoba koja sam danas. A volim sebe baš ovakvu kakva jesam.
Autor: Danijela Mladenović, osnivač Udruženja Anksiozni optimista
