Sandra je još u srednjoj školi zavolela prirodu i sela i odlučila da će upisati turizmologiju na Geografskom fakultetu, kako bi se po zavšretku bavila seoskim turizmom i živela na selu. U isto vreme, njenom ocu pada na pamet da, pošto već imaju zasađeno voće godinama unazad, jednog dana krenu sa sušenjem voća, jer se to više isplati nego prodavati ga u svežem stanju. I to je bio njen plan: živeće na selu, baviće se seoskim turizmom i sušiće voće. Jedno će nadopuniti drugo i to će joj biti dovoljno za život.
A onda se desio život
Upoznajte Sandru Živković – devojku koja je krajem decembra napunila 29 godina, a čije je planove omela cistična fibroza, bolest koju Sandra ima od rođenja, bolest od koje se umire. U 21. godini, kada je bila druga godina fakulteta, usledilo je pogoršanje i stavljena je u komu. Jedini spas za Sandru bila je transplantacija pluća, koja u to vreme nije bila moguća za pacijente iz Srbije.
Zahvaljujući odluci njenih roditelja da joj doniraju deo pluća, počinju pripreme za njen odlazak na AKH bolnicu u Beču, ali da nije bilo divnih ljudi iz inostranstva koji su urgirali da se Sandra primi u bolnicu jer nije bilo vremena da čeka, Sandra bi danas bila na nekom drugom mestu, a umesto toga, nakon punih sedam godina, diše punim plućima.
Vreme za ostvarenje snova (i stvaranje nekih novih)
Sandra se posvetila humanitarnim akcijama i pomoći osobama sa cističnom fibrozom, pa je tako fakultet pao u drugi plan i nikako da zvanično diplomira, ali od svojih snova nije odustala. Pre 4 godine, na leto 2017. godine, na jednom konkursu dobila je sušaru za voće, ali sve do 2020, nije se ozbiljnije posvetila tome, jer je radila u Beogradu, u prodavnici hrane malih proizvođača i na jednom projektu izvoza hrane iz Srbije na američko i evropsko tržište.
A onda je rešila da je vreme da se pokrene: osušili su šljive, drugarica je napravila grafičko rešenje za etiketu i u jednoj grupi na fejsbuku zvanično objavila svoje sušene šljive – odziv je bio sjajan i isporuka je bila baš na Badnji dan. Šljive su osušili amaterski, ali sa velikom ljubavlju – i zaista, bile su sočne i osećao se pravi ukus šljive. Nisu stavili ni konzervans koji inače proizvođači stavljaju kako bi opstale i bio im duži rok, a ni šećer, koji je još jedna varijanta da bi sušene šljive duže opstale.
Kasnije, ispostavilo se da je upravo to bilo ono što mnogi ljudi traže: sušeno voće bez konzervansa i šećera. Iskristalisala se ciljna grupa i sada je Sandra mogla da pređe i na drugo voće: sušene kruške (to morate probati) i sušene divlje dunje – koje su takođe samo osušene i tako ponuđene kupcima, bez ikakvih dodataka.
Sandra je većinu vremena prošle godine provela na selu, u berbi višanja i šljiva, a kasnije i krušaka i divljih dunja. Pred samu zimu, krenula je u berbu šipuraka, trnjina i gloga, ali su je loše vreme i obaveze zbog kojih je morala da se vrati u Beograd u tome trenutno zaustavile. Ima u planu da osuši i miks voća za čaj, a isprobaće i crni luk, koji gaji njena komšinica u svom selu. Iako su se trudili da osuše što više, na jesen se pokazalo da ni to nije dovoljno – jer su ljudi kojima je stalo do zdrave hrane sve kupili!
Sušeno voće i par činjenica
Voće sušenjem gubi neka svojstva, ali ne u toj meri da ga nije zdravo jesti. Pošto se sušenjem smanjuje procenat vode u voću, a samim tim hranljive materije i vlakna dolaze više do izražaja, sušeno voće najviše koriste sportisti jer im to dođe kao „energetska“ hrana. S druge strane, ljudi koji moraju da vode računa o unosu šećera, (dijabetičari npr.), trebalo bi da konzumiraju u umerenim količinama.
Ono što je ipak najbitnije podvući je to da ukoliko se voće ne potapa u šećerni sirup (kako se inače pravi kandirano voće), sušeno voće je zdravo jer jedini šećer koji sadrži je svoj, prirodni šećer. A složićete se da je prirodni voćni šećer ipak bolji od svih poslastica sa različitim konzervansima koje konzumiramo celog života, zar ne?
Pogled na planinu, čist vazduh, mir i tišina
Osim što je 2020. godine zaista pokrenula i proizvodnju i prodaju sušenog voća, Sandra je na još jednom konkursu, koji je iz oblasti turizma, dobila sredstva za sređivanje seoske kuće u Bučju, rodnom selu njenog oca. U tu avanturu, upustila se ove godine. Sasvim je sigurno da će se na meniju naći hrana koju proizvode meštani sela: kravlji i ovčiji sir, domaća jaja, kao i sveže voće i povrće iz bašte.
Uz to, svež vazduh na selu je neminovan, a mnogobrojni atarski putevi omogućiće vam da upoznate neotkrivene lokalne lepote koje ovaj deo Srbije nudi – na vama je da izaberete hoćete li pešice ili biciklima. Za slučaj da biste ipak da odmorite u nekoj ležaljci u hladu, bez brige – pogled iz kuće biće vam dovoljan da odmorite oči, nahranite dušu i napunite baterije za povratak u užurbani život.
Izvor: Zdravaiprava
