Sanja Ciganović, pripovedač
Obična žena, mama, zaposlena, domaćica, kuvarica, spremačica a u duši zaljubljena žena koja voli motore, liniju horizonta i sunce.
Mama je jedne preslatke devojčice, a blog umdrumiostalo.blogspot.rs počela je da piše kada se razvela. Kao rezultat tih razmišljanja, koja je preko ovog web dnevnika prenosila ženama koje su se našle u sličnoj situaciji, nastala je i knjiga “Priče iz života razvedene mame”.
– Svim ženama koje sada prolaze kroz takvu situaciju, želim da poručim da nisu same. Ljubav se pronalazi na različitim mestima, tu je porodica, prijatelji i partnerski odnos. Jednoroditeljstvo nije strašno koliko se čini jer i nakon razvoda vi ostajete roditelji svom detetu i treba to da radite najbolje što umete – poručuje Sanja.
Pismo Deda Mrazu je samo jedna od mnogih Sanjinih priča s dušom…
Dragi Deda Mraze,
Mnogo je godina prošlo od 1982, kada si poslednji put svraćao. Kapiram da si u ogromnoj gužvi ali znaš, i ja sam dete, i uredno očekujem poklon za svaku godinu svoje dobrote i finoće. Od te davne godine, nakupilo se puno pozitivnih brojanja.
Prestala sam da grizem nokte i da lažiram svoje ocene. To možeš i sam da proveriš. Uredno nameštam svoj krevet svakog jutra. Perem zube jer je mnogo skupo kada se kvare a čika zuba gleda zabrinuto i kad odvali cifru u EUR, zub boli puno manje nego novčanik. Učinila sam par dobrih dela. Jednu baku sam, bezbedno, prevela preko ulice na mestu gde je krenula da prelazi a nije bio pešački prelaz. Reče mi da joj je svejedno da li će neko da je pregazi ili neće, da joj je skupo i tužno da živi više gladna nego sita, zaboravljena od svih. Još par puta sam je videla. Verovatno odavno ore nebeske njihve a u njenom stanu se šire naslednici.
Jedem boraniju skoro svaki put. Iako mama kaže da samo zamažem tanjir, znam da znaš da jedem jebenu boraniju. Nikad neću razumeti ljude koji je vole. Odavno sam prestala da se grebem za tuđe cigare. Kupujem svoje. Plaćam mesečnu kartu za prevoz, na vreme plaćam Infostan, struju, vodu, đubretare, porez na imovinu, porez na lični dohodak, porez na porez… Svako malo stojim na šalteru i nešto plaćam.
Napisala sam knjigu i više komada sam podelila nego što sam prodala. Knjiga je najskuplja i potpuno beskorisna kada stoji, znaš, bolje da je neko čita nego da ih imam pun krevet. Svoju šminku i parfeme delim sa ćerkom, sa kojom delim i svoju devojačku sobu. To ti napominjem da bi znao kakva sam dobra i nesebična duša postala, ako nisi sam primetio. Porasla sam u jedno predivno nežno biće..
Sranje.
Lažem kao ker. Mnogo psujem, izvini. Boraniju, i dalje, prosipam u wc ili u činiju koju sakrijem na stolici do svoje. Razvila sam savršen i neprimetan način. U maju sam stala na parking mesto za invalide, dok je čovek u Audiju sa invalidskom nalepnicom urlao na mene. Namerno sam to uradila. On je invalid isto koliko i ja, đubre lažljivo! Kad on može da laže, mogu i ja, i tako sam parkirala na mestu za invalide. Ne pitaj koliko sam platila za to ali vredelo je gledati onog šatro invalida kako peni od besa.
Pre neki dan, prošla sam kroz baru i isprskala gospođu u krem mantiliću. Nisam imala kud. Ko je terao da stoji toliko blizu ivice kolovoza? Ja vozim kud me put vodi. Rekla sam jednoj debeloj da je debela. Izašla je iz kabine u prodavnici kao da je osvojila Univerzum a ne da se utegla u haljinče dva broja manje. Lepo me je pitala kako izgleda, lepo sam joj odgovorila. Još kao mala, naučila sam da ne lažem. Debela je debela, i na rukama ako hoda.
Znam da nije lepo ali bolje od mene da čuješ, da sam jednom pljunula žvaku na sred ulice. Ukus je bio nezamislivo odvratan. Žao mi je ako je neko ulepio cipelu ali ono se žvakati nije moglo. I đubre nisam skupila, kada sam zviznula kesu u kontejner pravo iz auta u pokretu. Ćuti. Ovo nije sve.
Pojela sam sve detetove slatikiše iz frižidera, one noći kad sam krizirala bez cigara. Znaš da sam htela da prestanem da pušim ali bolje to nego da proždirem sve čokoladno što mi se nađe na putu. Prošle zime sam udarila kera kišobranom, neku suludu onduliranu lajavu spodobu koja mi je zajahala nogu, sećaš se? Gospođa vlasnica me je nakrpila kao da sam uradila ne znam šta. Da se brine o seksualnom životu svog ljubimca, mogli smo to da izbegnemo. Uvek je lakše krivicu prebaciti na nekog drugog, znam.
Deda Mraze, zaboravi i da sam htela da ti pišem i tražim bilo šta. Sama ću sebi da kupim poklon i ispunim želju. Nemoj se opterećivati. Znam da imaš milione pisama onih savršenih, umiljatih dupeliza i licemera kojima je životni cilj ono materijalno. Želim da odem do Novog Sada, nije to Novi Zeland pa da mi treba tvoje sponzorstvo. Crvene plitke starke su mi želja iz detinjstva, i to ću sama sebi da kupim, jednom kada dođem na red. Ray Ban naočare, baš original, su mi neophodne jer oči potroših radeći za druge ali i to ću sama. Sve ove godine živim bez njih pa, i ako ne kupim, preživeću svakako.
Zaboravi da sam bilo šta htela. Maži perje debelim guskama, poklanjaj im materijalno kad su siroti duhovno. Ne treba meni ništa. Kad bolje sračunam, ono što želim ne može se kupiti a i mator si, za moj ukus. I samo da ti još ovo napišem.. Prošle zime sam te videla kako sediš pijan ispred marketa u Porečkoj. Ti si poslednji lik na ovom svetu, koji od nas dece ima pravo da traži da budemo dobri. Nikome nisam rekla da sam te videla i neću, jer nisam licemer. Tebi to kažem, eto, da znaš da znam i da ćutim da si jadov kao i mi, obični.
Samo ako smatraš da je moje ćutanje zlata vredno, možeš da mi doneseš vaučer za 7 dana na Zlatiboru. Eto, toliko bih mogla da ti učinim i poklon primim jer bi sve, mimo toga, bilo čisto podmićivanje da ćutim o tvojim vrlinama.
Ne brini za mene. Ti si u gorem problemu, ja da ti kažem.
