Deda Mrazovi, irvasi, kolica, zubići, babuške, torbe, karmini, haljinice….sve to su za Sanju medenjaci. Vredne ruke, ali i velika ljubav pomogli su Sanji Jugović(49) da pronađe sebe. U teškom trenutku kada je ostala bez stalnog posla, vođena idejom da treba i dalje da radi ona je otkrila novu strast. Medenjake. Uz dosta veštine i ideje, ova žena je uspela da stvori prepoznatljiv brend “Honey bee”.
– Medenjacima sam počela da se bavim sasvim slučajno. Posle dvadeset godina rada u izdavaštvu ostala sam bez posla. To mi je jako teško palo. Radila sam u jednoj maloj izdavačkoj kući, dakle, nikakva veza sa kolačima. Posle nekoliko meseci od kako sam ostala bez posla, zaposlila sam se kod drugarice u prodavnici kolača i torti. Bilo je to divno iskustvo koje je trajalo osam meseci, za mene je to najlepši posao. Na žalost, zbog finansijskih razloga drugarica je zatvorila radnju, a ja sam se opet suočila sa gubitkom posla. Drugi put je bilo teže. Verovatno jer sam tu radnju volela kao svoju – priča sa Sanja prisećajući se granične depresije u kojoj se tada našla. Bila je svesna da i mlađi teško nalaze posao, a kamoli stariji.
Rešena da se “iščupa” iz teške situacije, nije želela da kuka. Počela je da stvara.
– U neobaveznom dopisivanju sa prijateljicom koja se bavi dekupažom saznala sam da ona sasvim lepo živi od tog posla. Kako sam već bila zaljubljena u kolače, a nisam navikla da sedim ne radim, odlučila sam da otpočnem posao preko interneta.
Ideja je bila spasonosna, a mama je dodatno potvrdila pričom sa televizije “o nekoj ženi koja pravi medenjake”. Sanja je pogledala malo više i istražila sve o temi mešenja kolača. Na internetu je našla i recept za medenjake koje pravi, malo im je dodala “svojih” sastojaka…i tako je počela da stvara.
– Bilo je leto kada sam počela, svi su negde otišli na more, a ja sam u Beogradu na vrućini po ceo dan i noć gledala i učila. Učila i brljala, ali sam rekla sebi da neću odustati. Polako sam videla da mi to ide, da imam smisla za ukrašavanje i zavolela sam taj posao. Nije prošlo mesec dana, a desilo se da sam zaradila i prvi novac od medenjaka i to mi je bilo prosto neverovatno i divno. Od tada sam bukvalno svaki dan pekla i ukrašavala kolače do dan danas. Radim zaista puno, po deset sati dnevno najmanje, svaki dan, bez vikenda i praznika. Ako ne ukrašavam kolače, obrađujem fotografije, odgovaram na pisma, pravim raspored, nabavljam materijal, seckam trake…posla uvek ima. Obično na kraju dana, posle ponoći, pečem kolače za sutradan, raskrčim sve i operem i onda idem na spavanje. Obično je to oko tri ujutru.
Svakako, osim mešenja Sanjina posebnost su i dekoracije, oslikavanje medenjaka koje bi malo ko mogao. Bez obzira što postoje modle i uputstva, talenat je očigledan, a ideje često pravi u dogovoru sa mušterijama. Kada vidi njihova ozarena lica, ona dobije novi elan da stvara.– U ovom poslu se stalno uči. Pošto sam samouka, možda to ide malo sporije ali sam prezadovoljna kada vidim konačni rezultat nečeg oko čega sam se pomučila. Oko nekih detalja bih volela da mogu da se posavetujem sa nekim iskusnijim, ali kako ne poznajem nikog lično, sama dolazim do rešenja.
Medenjaci se prave po fazama, veoma dugo i predano. Testo stoji najmanje deset sati, pa se tek onda peče. Nemoguće je odrediti koliko traje izrada. A mušterije. To je posebna priča, kupuju ih za najrazličite povode, sa mnogoma je Sanja postala prijateljica, a sugestiej i pohvale su joj najvažnije. Kao i divna pisma koja redovno dobija i čita sa uživanjem.
MEDENJACI
Sanja medenjake pravi obavezno uz muziku.
– Kada umesim, ispečem testo i napravim masu za ulrašavanje, sednem, slušam, krenem i zaboravim na vreme.
Medenjaci se dopadaju ljudima ne samo zato što su ukusni već što njima mogu da pošalju neku ličnu poruku nekom kome poklanjaju.
Autor: Mariota Vlaisavljević
