Smiljana Popov je novinarka, voditeljka, reporterka, scenaristkinja, čuveno beogradsko njuškalo, autorka kultne TV emisije “Beograd za početnike” u kojoj nam otkriva nepoznati Beograd i osvešćuje nas da ćemo ga više čuvati i voleti ako ga dobro upoznamo. Promoviše najzdravije prevozno sredstvo bicikl. Osim toga, Smiljana voli životinje i bori se da ljubitelji pasa usvoje pse lutalice. Njena emisija “Beograd za početnike” može da se koristi kao udžbenik iz učenja voljenja Beograda i Srbije. Njen odnos prema novinarstvu 21. veka je podsticanje humanizma i traganje za njim.
Smiljana, rođena ste Beograđanka. Otkrivate nepoznate, a dragocene i zanimljive priče o Beogradu i to radite strastveno, pasionirano, profesionalno, posvećeno i znalački. Ronite u najdublje slojeve istorije, ili čak praistorije Beograda, bavite se Beogradom kad je bio Singidunum, potom srednjovekovnim viteškim Beogradom, potom Beogradom u dvadesetom veku do današnjih dana. Koja epoha Vam je najzanimljivija?
Beograd despota Stefana Lazarevića, 1405, kada Beograd prvi put u istoriji postaje prestonica Srbije. Despot Stefan, sin kneza Lazara, dobija ga kao ugarski vazal od kralja Žigmunda. Za nekoliko godina obnavlja opustošeni grad, podiže palate, crkve i škole, dovodi bogate trgovce i intelektualce poput Konstantina Filozofa i Grigorija Camblaka, reformiše vojsku i zakone o rudarstvu i trgovini, te Beograd učini metropolom srednjeg veka, a Srbiju jednom od ekonomski najstabilnijih zemalja Evrope. U vreme posle Kosovskog boja. “Zlatno doba” Beograda tih optimističnih 60-ih godina 20. veka: u Avala filmu snimale su se velike koprodukcije. Beogradom su šetali Alfred Hičkok, Lorens Olivije, Kirk Daglas, Orson Vels, Ričard Barton, Elizabet Tejlor, Šarl Aznavur, Alen Delon… Američki astronauti su na velikoj svetskoj turneji posetili Beograd svega tri meseca posle stupanja na Mesec. Crveni Beograd je tih godina, kao ozbiljna kulturna prestonica bio u žiži i koraku sa Velikim Belim Svetom. Zvuči nestvarno: Iv Montan na Kolarcu, Luj Armstrong i Ela Ficdžerald u Domu sindikata. Čuvena Vorholova Merlinka na pop-art izložbi u Muzeju savremene umetnosti. U čitavoj Evropi 1967. godine npr. diskoteke su imali samo Pariz, London, Milano i Beograd. Premijera beogradske “Kose”, jednog od najpopularnijih mjuzikla 20. veka, četvrta je premijera te predstave u svetu i prva u nekoj socijalističkoj zemlji. Samo godinu dana posle brodvejske premijere 1969, posle Njujorka i Londona, a pre Pariza, moliću lepo. Malo je poznato da je Beograd krajem 60-ih godina prošlog veka prvi počeo da pravi preteče humanoidnih robota na svetu. Tih zlatnih šezdesetih Beograd je, bez lažnog lokalpatriotizma, zaista bio Svet, a ponekad, zvuči neverovatno, i korak ispred sveta. Šta reći danas?
Beograd posmatrate ne samo u okviru gradskog jezgra, već i svim onim što pripada u administrativnom smislu našem gradu. Za Vas je, čini mi se, Beograd nepresušna tema. U potrazi za tajanstvenom istorijom Beograda, Vi otkrivate uvek nešto novo i zanimljivo. Bavite se i zanimljivom istorijom privatnih života iz koje se mnogo štošta može naučiti. Ne date da se zaborave važne ličnosti i događaji. Kako ste otkrili Kosmaj, Rudnik, Grocku?
Kosmaj su, verovali ili ne, mnogo bolje poznavali rimski imperatori, nego mi danas – bili su tamo najbogatiji rimski rudnici srebra u čitavom carstvu! Na desetine tajanstvenih rudarskih okana iz vremena starih Rimljana i danas spavaju po obroncima Kosmaja. To mi je bila jedna od najvećih avantura. Umalo i da glavu nisam ostavila na ulazu u jedno okno. Rimska grobnica u Brestoviku (opština Grocka) je jedno posebno mesto, u koju fizički možete da uđete i divite se antičkim freskama kompletno očuvanim. Vinča na Banjici je neverovatna priča, jer je arheološko nalazište svetskog glasa pokrila divlja gradnja nesrećnih 90-ih godina prošlog veka, a u vinčansku kuću koju su arheolozi iskopali, uselili su se Beograđani 20. veka i kompletno je devastirali. Filmske priče iz 1001 noći, to vam je povest Beograda. Mogla bih vam pričati do sutra. Istorija Beograda je za sofisticirani blokbaster. A sva ta njegova čudesna, za mene neotkrivena mesta, otkrila sam i otkrivam kako na svom biciklu, tako i listajući stare putopise, zbornike, istorijske čitanke, ali pre svega kroz druženje sa beogradskim naučnicima i pasioniranim, stručnim istraživačima njegove prošlosti, arheolozima, istoričarima, kustosima muzeja… Shvatila sam da je ekspanzija pseudonauke i šarlatanstva, sa Jovanom Deretićem i sledbenicima, a koje zamlaćuju narod kvazičinjenicama, tj. lažnom naukom tipa: “Srbi narod najstariji”, vinčansko pismo i brojne druge besmislice, zapravo rezultat zatvaranja i povlačenja same nauke u elitizam, njene akademske nekomunikativnosti i samodovoljnosti. Kada se naučnici obraćaju isključivo jedni drugima, ne razmišljajući da li ih razume široki auditorijum, onda ne komuniciraju sa svima nama, već samo između sebe, i to šarlatanima i samozvanim “stručnjacima” i propagatorima tzv. “zabranjene istorije” i teorija zavere ostavlja ogroman prostor, jer govore jezikom koji široki auditorijum razume, i opija ga budalaštinama. Svoje mesto vidim u naučno-popularnom pričanju priča koji približava i sreće nauku i “običnog” gledaoca, jer uticaj medija treba upotrebiti na plemenit način. Tako se bavite najčistijim patriotizmom i građenjem nacionalne svesti: “naterati” široke narodne mase da se zaljube u vlastitu istoriju i kulturnu baštinu – tako što će je bolje razumeti i biti ponosni na to što smo bili, imali i umeli kroz vekove, pa i milenijume…
Koliko dugo se pripremate za jednu epizodu Beograda za početnike? Šta sve treba da saznate, s kim da razgovarate, koje arhive i muzeje da posetite da biste došli do zanimljivosti?
Volim dolazak na svet i stvaranje svakog “Beograda za početnike”. Brojne se ideje brzo kuvaju ili pak dugo krčkaju i sazrevaju u mojoj novinarskoj beležnici. Na listi čekanja je na desetine njih; koja će te nedelje biti srećni dobitnik za izvlačenje, zavisi isključivo od zanimljivosti same priče. I uvek znam – što je zanimljivo meni kao običnom gledaocu i dežurnom beogradskom njuškalu, biće zanimljivo i gledaocima. Onda na scenu stupa pravo detektivsko njuškanje po materijalima, konsultovanje sa poznavaocima date teme iz struke, prikupljanje vizuelnog materijala, zatim osmišljavanje potencijalne priče i scenarija na terenu… Snimanje je samo po sebi mentalno i fizički zahtevno jer se sve snima u jednom danu, na nekoliko lokacija, pa bila to Avala, Kosmaj, pa krug dvojke ili trojke… Lepota mog posla je i čar dokumentarnog, jer nikada ne znate šta ćete zateći na terenu i koga sresti, intervjuisati usput i tako dodati novi sloj i boju priči. Po snimanju sledi višečasovno preslušavanje materijala, tzv. popisivanje “tajm kodova” sagovornika, razmatranje šta je najzanimljivije rečeno, šta pustiti da sagovornik kaže, u zavisnosti od čega pišem scenario za čitavu emisiju, te je proces nastanka emisije “Beograd za početnike” stvaranje jednog dokumentarnog filma svake nedelje, što ume da bude zamorno i iscrpljujuće, ali vrlo nadahnjujuće. Dok pišem scenario, u glavi imam obaveznu sliku, snimljeni materijal i obilje dokumetane građe i arhive iz različitih muzeja i institucija. Nekada kadrovi sa terena koje vidite mogu inspirisati moje pisanije… Onda tražim besplatne audio i vizuelne efekte na ineternetu za montažu, adekvatnu muziku koja je vrlo sočan sastojak svake emisije… Montaža je meni lično najdraži deo procesa, kao svojevrsni čarobnjak koja može da stvori čudesne stvari… Ali i svojevrsno kreativno igralište i vežbalište svih vaših stvaralačkih snaga. Nastajanje svake emisije „Beograd za početnike“ je vrlo kreativan proces u kom ste posebno živi i duhom zdravi. Na čekanju u mojoj beležnici dremucka na desetine priča iz beogradske povesti, koje još nisam stigla da raspakujem i ispričam, snimim i izmontiram. I vazda se ta lista dopunjava novim desetinama neispričanih, tajanstvenih priča starih, verovali ili ne, nekoliko MILIONA godina, ali i one pikantne, intimne istorije egzotičnih, pitoresknih, u bilo kom smislu velikih Beograđana koji su ostavili trag na licu ovog grada, a nepravedno su zaboravljeni ili nedovoljno ponegovani pijetetom i sećanjem. Jer Beograd je i, nažalost, majstor u zaboravljanju i ogrešivanju o sve one veličanstvene pojedince koji su ga svojim vizionarstvom, talentom, hrabrošću zadužili. Mene iznova draži, goni i opseda uverenje da novinarstvo i u 21. veku može i mora da pobuđuje na humanost.
“Beograd za početnike” i moja malenkost kao pravo rasno beogradsko njuškalo, a opet lutalica, nesmireno nastavlja da njuši po prošlosti ovog našeg čudesnog grada, radoznalo čeprka i dalje, grozničavo iskopava svojevrsne kosti naše povesti i čupa ih iz naše kolektivne nesvesti i zaborava. Način iskopavanja i donošenja priča ostao je isti, tj. svaki put drugačiji u zavisnosti od priče. Najteže je što se emisija sprema za jako kratko vreme, pa je tempo neumoljiv. Najlepše je što srećem divan i fin svet, jer sagovornike brižljivo biram. Svakog ponedeljka se posle snimanja emisije kući vratim sa jednom novom toplinom, novom nadom, novim pogledom na život, na Beograd, na njegovu prošlost ili sadašnjost… Junaci “Beograda za početnike” me iz nedelje u nedelju iznenađuju i radoznalost mi iznova draže svojim plemenitim, hrabrim, toplim, životnim pričama, perspektivama i znanjima koja me nadahnjuju i za život moj… A to mi kažu i gledaoci. Ja današnji Beograd volim zbog Beograđana, onih običnih, skromnih, Velikih Ljudi sa Velikim Srcem i Ogromnim Znanjem. Beograd ima takve profesionalce, stručnjake, naučnike, humaniste, erudite u svakoj struci, svakoj instituciji za koje ne znamo, a koji imaju toliko toga da nam kažu. E to je lepota mog posla, što imam privilegiju da ih upoznajem. Dakle, cela emisija se snima u jednom danu na više lokacija, što je iscrpljujuće, onda slede dva dana preslušavanja materijala, istraživanja i pisanja emisije, i jedan dan montaže. I, razume se, svakodnevni “brain storminzi” sa samom sobom šta bih mogla, kako bih mogla, često se ideje momentalno beleže u gradskom prevozu, da ne odlepršaju u zaborav… “Beograd za početnike” sa svojim skromnim budžetom, živi je dokaz da je ideja, kreacija i živo interesovanje za ono što radite, ali i profesionalna odgovornost, ono što pravi dobar program. Skidam besplatne video i audio efekte za montažu, dovijam se na razne načine da bih razigrala format koji nema veliki budžet, ali je skuvan sa mnogo ljubavi i promišljanja.
Skinuli ste velove sa mnogih nedopustivo zaboravljenih ličnosti. Vaše priče o prvom modernom gradonačelniku Beograda Vladi Iliću, o prvoj ženi arhitekti Jelisaveti Načić, o zaboravljenim kraljevima čokolade iz ugledne porodice Šonda, o prvom seksologu Aleksandru Kostiću, jednom od osnivača Medicinskog fakulteta, otkriće su za mnoge gledaoce. Kakvo nam novo otkriće uskoro spremate?
Mnogo važnih, velikih a opet malih, intimnih istorija velikana me čeka u mojoj beležnici, da ih izvadim na svetlost dana, pred kamere i male ekrane. No predlažem da gledate “Beograd za početnike”. Neretko mi se dešavalo da vam drugi mediji i novinari “ukradu” ideje kad ih otkrijete u nekom intervjuu. Mogu da vam obećam priču o jednom muzeju kakav ne postoji u Evropi. Dovoljno da vam zagolicam interesovanje?
Vaša emisija Beograd za početnike preporučena je da se kao nastavno sredstvo koristi u obrazovnom sistemu za nastavu istorije i srpskog jezika u osnovnim i srednjim školama. Imate li podatak koliko se vaše emisije koriste i kako ih učenici prihvataju?
Nemam podatak niti statistiku koliko se emisije gledaju, ali stalno mi gledaoci – profesori, učenici, njihovi roditelji javljaju da se “Beograd za početnike” koristi kao udžbenik iz učenja voljenja Beograda i Srbije, kako volim da kažem. Jer emisija vas prosto tera da se zaljubite u istoriju srpske prestonice i kulturnu baštinu čitave Srbije kad shvatite kakvo blago imamo.
Da li su ljudi koji su rođeni u Beogradu i u njemu žive više početnici ili ponavljači u poznavanju grada? Prolaze li svakodnevno pored znamenitosti, a da ne ih ne vide? U Beograd sam se fatalno zaljubila tek kad sam počela da stvaram serijal “Beograd za početnike”.
Shvatila sam da sam i sama početnica u poznavanju i voljenju svog grada, tek kad sam počela da kopam po njegovoj čudesnoj prošlosti. Sigurna sam da mnogo zrelije volimo, poštujemo i čuvamo ono što bolje poznajemo. Neshvatljivo je kako kad otputujemo u beli svet jurimo u muzeje, a vlastitu baštinu tako nepravedno podrazumevamo. A toliko nam je kulturno blago vredno, fascinantno, toliko nam je istorija čudesna, da nemamo potrebe da je izmišljamo.
Završili ste gimnaziju u Beogradu, Baletsku školu „Lujo Davičo“, potom ste studirali svetsku književnost na Filološkom fakultetu. Kako se sećate vaših srednjoškolskih i studentskih dana? Koje profesore ste upamtili i zašto? Koje osobine treba da ima današnji nastavnik? A koje osobine treba da poseduje današnji srednjoškolac?
U gimnaziju sam išla nesrećnih 90-ih kada ste zbog sankcija, inflacije i ratova jedva stizali u školu gradskim prevozom, koji je ličio na vozove u Indiji. Stopirali smo tako mali/mladi, da bismo uopšte došli do škole. Strašna su to vremena bila, ali kad ste tako mladi, zeleni i čisti, kad osećate da je život pred vama, onda smo sav taj užas koji smo živeli prerađivali duhom, humorom, optimizmom. Mnogooo, ali mnogo smo čitali knjige. Jesmo i izlazili u KST, Akademiju kultnu, ali se sećam da sam izlaske propuštala zbog čitanja do zore. Lektire našeg sentimentalnog obrazovanja bili su: H. Hese, Dostojevski, Markes… Imam utisak da smo mnogo više sami radili na vlastitom obrazovanju, te da su danas nastavnici i profesori mnogo motivisaniji da unesu promene i inovacije u okoštali obrazovni sistem, da se mnogo više trude da animiraju procese učenja i predavanja. U naše vreme su nastavnici diktirali gotovo sve predmete, to je užasno. Učili smo napamet. Sveopšti slom institucija građanskog društva odrazio se i na obrazovni sistem – od korupcije do nezainteresovanosti i nemotivisanosti nastavnika i profesora. Pamtim svoju učiteljicu Radmilu Simić, koja je još 1984. godine počela od nas da pravi Ljude, koji znaju “šta drugarstvo znači”, da se ljudi dele samo na dobre i zle, i da ih je mnogo više dobrih. Nacionalnosti i nacionalne mržnje, diskriminacije nisu postojale. Svi smo se družili – i radnička i doktorska i generalska, i oni što su imali tamniji ten od nas, i oni siromašniji, i oni koji su imali kuće na moru. To su najvažnije lekcije koje sam naučila.
Najbolje drugarice i kume su mi danas one sa kojima sam krenula u školu. A naravno da imam prijatelje i iz gimnazije, sa fakulteta, posla… Pamtim sjajnu profesorku matematike u gimnaziji, Slavicu Banković, koja je nama, društvenjacima, svima podelila kečeve koliko smo bili lenji i nezainteresovani, i naterala nas da zavolimo matematiku, verovali ili ne. Tako sam stekla svog najboljeg druga iz gimnazije, počeli smo da učimo zajedno, rešavamo zadatke kako bismo popravili kečeve, koje je imalo celo odeljenje. Iz tog učenja se izrodilo sjajno rpijateljstvo koje traje i danas. On radi u Istorijskom muzeju Srbije, završio je klasične nauke (straogrčki i latinski), ja sam novinarka, ali odličan nastavnik nas je naterao da volimo matematiku, koje smo se do tada užasavali. Na fakultetu, svetskoj, opštoj književnosti obožavala sam nadahnuta, kreativna predavanja profesora Novice Milića koji nam je predavao renesansu. Jasna, a zanimljiva predavanja profesorke Adrijane Marčetić zaljubila su me u Flobera, toplina i ljudski pristup profesora Miodraga Lome, koji nam je predavao Bibliju, “omilio” mi je Stari i Novi zavet, kroz naučni, književni pristup. Današnji nastavnik treba da bude posvećen najvažnijem zadatku i misiji, a to je: kakve Ljude “pravi” od svojih učenika, da ih senzibiliše na savremeni svet u kom žive. Svaki prosvetni radnik po meni – od matematičara i fizičara do profesora književnosti ili filosofije ne sme da smetne sa uma svoju suštinsku obrazovnu ulogu: da na plemenit, iskren, humanistički način prenosi učenicima ono najvažnije: da ne smemo da budemo ravnodušni na društvo u kome živimo, da od učenika stvara socijalno empatične, solidarne, građanski odgovorne i hrabre individue kojima je važno da žive u uređenoj, pravnoj državi. Dakle, prosvetni radnik je humanistički prosvetitelj, ma koju nauku predavao. Današnji srednjoškolac, mlad čovek treba da ima poštovanje prema starijima, bili oni nastavnici, profesori, roditelji, stariji sugrađani, komšije… Današnji srednjoškolac treba da je beskompromisno “alergičan” na šovinizam, rasizam, ksenofobiju, homofobiju, partokratiju, korpuciju, diskriminaciju, nepotizam, nepravdu, silovanje zakona… Da ima nultu toleranciju prema bilo kakvom obliku govora mržnje, da poštuje da je svako od nas poseban i različit i da kao takav zaslužuje poštovanje – bio mlad/star, bolestan/zdrav, drugačiji od nas, siromašan/bogat, crn/beo/žut, da brani slabijeg i ne dozvoljava bilo kakvu vrstu diskriminacije u svom okruženju. Tako svi pravimo zdravo društvo, da niko našu sestru, brata, druga, komšiju, roditelje ne sme da ponižava i zlostavlja zato što je drugačiji. Jer tako se raspomamio fašizam i poubijao milione ljudi. Odgovornost nije kolektivna, već pojedinačna. I svako od nas je odgovoran za sopstveno ponašanje. I treba da reagujemo na nepravdu. Za mene je to najvažnija lekcija za mlade ljude.
Šta možemo uraditi da se u Beogradu sačuvaju dragocene ambijentalne celine, vredne građevine, zelenilo i sportski tereni za decu?
Volim da javno zagovaram i aktivno se uključujem u lokalnu zajednicu kada su u pitanju vrednosti u koje verujem, jer duboko verujem da na taj način zaista možemo da menjamo svet u kome živimo. I da kao građani nismo svesni ni kakvu snagu imamo, ali i da je naša građanska dužnost i odgovornost da reagujemo i da se interesujemo za svoj kraj, grad, životnu sredinu… Da ne možemo i ne smemo da budemo ravnodušni na patnju, nepravdu, siromaštvo, nepoštovanje zakona ili one najranjivije članove našeg društva kojima možemo na bilo koji način da pomognemo. To nas čini ljudima, i oplemenjuje i nas same, i svet u kome živimo. Otuda sam strastvena lobistkinja za udomljavanje životinja sa ulice (imam psa Loli i macu Tigi udomljene sa ulice), kao i javna zagovaračica za bicikl kao prevozno sredstvo budućnosti. Podržavam male lokalne, komšijske, građanske inicijative koje imaju odgovornost i volju da čuvaju i neguju naš grad. Posebno sam “slaba” na naše sugrađane bez doma, pa se priključujem humanatarnim akcijama za njih. Svaka vrsta ekoloških akcija je takođe jedan od građanskih prioriteta, jer je savremeno čovečanstvo regresiralo u ekološkog retarda. Najviše me opseda solidarnost i empatija u današnjem svetu i plemeniti načini njihovog implementiranja u naše male, svakodnevne živote. Jer samo nas solidarnost i oslanjanje jednih na druge, na Čoveka, može spasiti u ovo ludom svetu. To je moj kredo.
Pasionirani ste zaljubljenik u biciklizam. Kad god možete, propagirate vožnju biciklom u našem gradu. I u špici Vaše emisije Beograd za početnike vozite bicikl na jednoj lepoj biciklističkoj stazi na Novom Beogradu. Beograd ima povoljan geografski položaj, većim delom je u ravnici, pa je pogodan za biciklizam. U celoj godini možda ima samo dvadesetak dana kada nam meteorološki uslovi ne dozvoljavaju da vozimo bicikl. U poslednje vreme primećujem da ima više biciklista nego ranije. Srećem na biciklističkim stazama cele porodice na biciklima. Kako se u Beogradu još može unaprediti biciklizam? Mislite li da i u vaspitno-obrazovnim ustanovama treba da se propagira vožnja biciklom? Koji grad u Evropi ili kod nas je najbolje organizovao korišćenje bicikala u saobraćaju?
Beograd je mnogo više podređen automobilima, a ne Ljudima. Pogledajte gradove u okruženju: Beč, Budimpeštu, Ljubljanu – javni prostori namenjeni su građanima, koji ih i te kako koriste da u centru grada predahnu, odmore se, uživaju, opuste se, sede, leže, sunčaju se, piju kafu u parkovima sedeći na travi, a Srbi i nemaju kulturu i naviku sedenja na travi i piknikovanja; nažalost, više volimo da sednemo u kafić nego na travu, jer čini se sem roštiljanja, na zelenim površinama ne umemo ništa drugo da radimo.
A pogledajte gradove u okruženju – javni prostori puni su klupa, stolica, pa čak i ležaljki – namenjeni su građanima za besplatno uživanje, a ne vlasnicima kafića, bilbordima ili parking mestima.
Beogradu fale javni prostori koji pripadaju onima koji šetaju, džogiraju, voze decu u kolicima, bicikle, rolere ili praktikuju zdrave stilove života. Berlin, Kopenhagen, Amsterdam, Beč su biciklistički rajevi. Pa i Ljubljana, kao naš komšija, vrlo odgovorno i zrelo razmišlja o svojoj „zelenoj“ budućnosti, tj. sreći svojih stanovnika.
Urbani biciklizam, tj. bicikl kao prevozno sredstvo budućnosti, a ne samo rekreativno, unapređuje se tako što ljudima izgradite biciklističku infrastrukturu koja povezuje ceo grad – kako bismo svi mogli biciklom do posla, škole, fakulteta… Infrastruktura je najvažnija kako bismo bili sigurni, a samim tim i srećniji u svojim životima i gradovima. Dve nedelje u Berlinu na biciklu, bez ulaska u metro, naterale su me da shvatim koliko moja svakodnevica može biti lepa i uzbudljiva, gotovo turistička, i čim sam se vratila u Beograd – kupila sam bicikl. Član sam Udruženja građana „Ulice za bicikliste“ koje se volonterski bavi promocijom bicikla kao prevoznog sredstva. Pridužite nam se, pronađite nas na mrežama, tražimo mlade ljude, volontere, a svake poslednje subote u mesecu vozimo „Kritičnu masu“, koja se pod istim nazivom vozi u više od 350 gradova sveta. Skup je u 16.30 h na Trgu Nikole Pašića, i zimi i leti. Bez izuzetka. Dođite! Svi ste pozvani.
Jedna od vaših deviza je “Ponašaj se kao da živiš ovde”. Kada ćemo se tako ponašati? Šta svako od nas može da učini da nam Beograd bude čistiji, zeleniji, lepši, humaniji? Kako se Beograđani odnose prema svojoj okolini?
Ako je tačno da je grad onakav kakvi su mu građani, mislim da je krajnje vreme da Beograđani prestanu da budu civilizacijski početnici i dečurlija i da jednom zauvek odrastu i počnu da se ponašaju odgovorno i u skladu sa svojim godinama.
Beograđani ko Ivica i Marica ostavljaju tragove za sobom da bi po njima umeli da se vrate kućama. Na svakih 50 metara po jedan trag. Ako znate šta puše i od čega boluju, lako biste ih mogli naći, još pre više decenija hvatao je svoje sugrađane in flagranti u njihovim svakodnevnim civilizacijskim zločinima protiv Beograda, njihova građanska savest Duško Radović. Čini mi se da su od tada Beograđani još više regresirali u svakodnevnoj (ne)kulturi življenja, i to se, nažalost, vidi, čuje i oseća na svakom koraku… Kad bismo se ponašali u skladu sa jednim od meni najboljih beogradskih grafita “Ponašaj se kao da živiš Ovde”, bilo bi nam svima mnogo bolje.
Moglo bi nam biti mnogo bolje kad to ne bi zavisilo od nas. Nažalost, sva briga o nama prepuštena je nama. Dakle, najgore moguće rešenje. Zbog toga sa ogorčenjem možemo reći – nismo to zaslužili, što reče Duško Radović. Ili jedan praktičan recept koji bi nam zakonom trebalo prepisati kao bolesnom pacijentu, po preporuci tog bespoštednog dijagnostičara ovdašnjeg mentaliteta, opet koga drugog do Duška Radovića: Zašto se ulične korpe za otpatke ne podignu na visinu koševa za košarku? Bila bi to provokacija kojoj niko od naše košarkaške nacije ne bi odoleo. Koševi bi bili puni a Beograd čist. Ipak, da ne bude da samo lamentiram nad savremenim Beogradom, već da on jeste i ume da bude i beo, i zelen, i savesti i socijalne empatije pun, i da ume da voli, da se raduje, da misli i radi, da ima čudesnu istoriju koja i te kako može da udeli koju lekciju ovom našem sadašnjem Beogradu (samo kad bi umeo da sluša), dokazujem svakom emisijom “Beograd za početnike”, jer tragam za tim plemenitim inicijativama, idejama i prošlostima ovog grada koje ga teraju da bude bolji i progresivniji, bar kakav je bio pre sto godina. Taj Beograd ima zaista šta da nam kaže.
Volite prirodu, pse posebno. Poručujete onima koji žele da imaju psa da udome napuštene pse ili pse iz azila. Smatrate li da su ti psi pametniji, zahvalniji, dugovečniji? Šta znači imati psa za porodicu i posebno mlade? Kojim vrlinama nas pas može naučiti?
Psi nas čini boljim ljudima. Zvuči paradoksalno, ali živa istina.
Kad smo tužni, depresivi, pasivni, usamljeni, bolesni, umorni, nervozni – ta čudesna krznena bića nas u sekundi “resetuju”, opuste nam mišiće zgrčene od stresa, razgale nas svojom milošću, dobrotom, nevinošću, ljubavlju…. Što reče profesor Ratko Božović: “Iluzija je da mi njih vodimo u šetnju. Vode oni nas”.
Zaista, od kad imam psa, mnogo sam više napolju, šetam, primećujem godišnja doba, upoznajem druge ljude…
Aktivnija sam i radosnija otkad je Lola u mom životu.
To su mi ispričale i porodice koje su imale jezive tragedije (smrti, gubici najdražih) – psi su blagotvorno, krzneno klupko ljubavi koje nas opusti, pruži ljubav kroz toplokrvni dodir. Čak i psiholozi u takvim situacijama ljudima preporučuju pse. Znam ljude koji su se lečili od raka i kojima su psi bili najdivnija terapija. Moja je mama posle moždanog udara zahvaljujući svom psu, Minoliji, počela da šeta i izlazi napolje i oporavi se.
Psi nas drže u trenutku sadašnjem – što je najveća mudrost i sreća – umeti živeti u sadašnjosti.
Smiljana to ume.
Autor: Svetlana Gradinac
