Snežana Babić i njena borba za život bez straha

Snežana Babić ima 36 godina i živi u Srbiji. Nakon prevazilaženja anksioznih poremećaja, počela je javno da istupa deleći svoje iskustvo na društvenim mrežama, vodi Youtube kanal Život bez anksioznosti, a aktivna je i na raznim predavanjima, seminarima, kongresima. Njen cilj je da svima koji su u potrazi za rešenjem ovih stanja, ukaže na mogućnosti koje drugima mogu biti od koristi. Sa druge strane, želi i da utiče na to da se slika o ljudma koji prolaze kroz ova stanja promeni, jer je svesnost o svemu ovome jako niska, pa je samim tim društvena diskriminacija veoma prisutna.

 

“Kada razmišljam o svojoj anksioznosti, ne mogu, a da je ne podelim u dve faze. Prva je ona koja je bila prisutna od detinjstva do ranih dvadesetih. Ispoljavala se na način da sam bila u teskobi i strahu, u brigama koje su se odnosile na budućnost, kako za mene, tako i za članove moje porodice. Mogu slobodno reći da je to bila moja svakodnevnica u manjoj ili većoj meri, koja bi prerasla u paniku i fobije svaki put kada bi se dogodilo nešto neočekivano. Kroz godine, to stanje sam počela da osećam kao da mi je prirodno, pa je moja svakodnevnica bila sasvim uobičajna, ništa drugačija od mojih vršnjaka. Druga faza je nastupila u dvadesetim. Počela je tako što je moja majka imala određenih zdravstvenih problema, koji po svojoj prirodi nisu bili tako dramatični, ali kako je moja reakcija na to šta se dešava bila prenaglašena, u deliću sekunde upala u poremećaje iz spektra anksioznosti. Naglasila bih da je ta situacija bila samo okidač, nikako uzrok da dođe do poremećaja. To je bila samo kap koja je prelila već punu čašu”, objašnjava Snežana za portala Zdravaiprava.

Pomoć od sebe same

Dve godine trudila se da sama popravi stanje u koje je upala. Osnovni razlog zašto nije tražila stručnu pomoć bio je ogroman strah od toga da bi joj psihijatar kaže da je u pitanju “neka dijagnoza”. Sama ta mogućnost dodatno je paralisala osećajem straha, koji bi počeo da poprima elemente panike, svaki put kad bih pomislila da neko može saznati da ima dijagnozu.

“Svima nama su nažalost poznata opšte prihvaćena društvena mišljenja na ovu temu. Iz tog razloga sam pokušavala da pomoglem sebi, bez da sam imala bilo kakvo znanje u vezi sa tim šta mi se dešava. Jedino što sam znala je da je organski sve u redu, budući da sam sprovela niz neophodnih pregleda, tako da je ono što je ostalo bila psiha, a meni je sve u vezi sa tim bilo potpuno nepoznato. Napominjem da je to bilo 2007. godine, gde je dostupnost informacija na ovu temu bila ravna nuli, izuzev ako ste student medicine. Vremenom moje stanje se pogoršavalo i počelo da utiče na svakodnevnicu i sve segmente života. Nakon dve godine i bezbroj pokušaja da budem dobro i nadanja da će samo od sebe da prođe, upala sam u veoma teško psihofizičko stanje i tada su poseta psihijatru i terapija bili neizbežni. U tom trenutku sam i sama uvidela da mi je pomoć potrebna, tako da je sve ono od čega sam se plašila postalo manje važno, budući da sam bila jako loše i nisam videla izlaz. Jedino što sam želela je da se psihički i fiziči stabilizujem, pa makar po cenu društvenog pritiska koji dijagnoza “F” nosi sa sobom”, kaže Snežana priznajući da je shvatila da je vreme za korak dalje.

Vreme za dijagnozu

Snežana kaže da je imala zaista veliku sreću da dođe do neuropsihijatra koji je jako dobar u svom poslu, i koji je terapiju pronašao iz prve:

“Ako ste bili u ovoj ili sličnoj situaciji, sigurno znate da su jako male šanse da se nakon jedne posete dogodi da vam terapija odgovara u milogramima i u broju ponavljanja, kao i da odmah počne da utiče na to da se osećate bolje. U naredne četiri godine, farmako terapija i psihijatar su bili moji najbolji saveznici uz pomoć kojih sam stanje držala pod kontrolom, a život u većoj meri mogla sam da vodim neometano. Naravno, kvalitet života bio je daleko ispod onog što je prirodno za svakog čoveka, ali budući da sam pre terapije bila disfunkcionalna u potpunosti, tada je to za mene bilo i više nego dovoljno”.

Kroz vreme, Snežana je živela u verovanju da će je samo redovni kontrolni pregledi, kao i terapija izlečiti, bez da bi i ona trebalo da uradi nešto za sebe.

U procesu čekanja izlečenja, opet se dogodila jedna neočekivana situacija, koja je bila okidač. Nakon te vesti, Snežanino stanje je postalo lošije, a mogućnost da se nosi sa tim bila je mala.

“U tim trenucima shavatila da sam daleko bolje nego kad mi se to stanje prvi put dogodilo, ali da to nije dovoljno dobro i da želim da radim na tome da bude sve mnogo bolje. Iako smo svi kolektivno naučili da je za svako loše i teško stanje rešenje odlazak doktoru i terapija, bez da promenimo ono što nas je dovelo tu gde jesmo, doktor i terapija sami po sebi donose rezultate koji čine jedan deo rešenja. Drugi deo rešenja treba biti naše lično angažovanje. Tek kad se to objedini u celinu, rezultat će biti potpun. Nakon što me vest koju sam primila slomila, počela sam da se aktivno raspitujem o svemu onome što do tada nisam znala. Mogu slobodno da kažem da me je nedostatak odgovora na pitanja koja sam imala držao u stanju anksioznosti. Svaki odgovor do kog sam došla davao mi je drugačiji pogled na ljude i oklonosti, pa je tako promena pogleda menjala moje reakcije. Sve to sam uspevala kroz terapeutski rad, što zvaničini, što alternativni, kao i kroz promenu ishrane, menjanje životnih navika. Nakon nekog vremena, promene koje su nastupile kao posledica rada bile su dovoljne, pa mi je doktor predložio da završimo sa terepijom. U tom trenutku se završio tretman zvaničnom medicinom, ali je otpočinjao aktivniji terepeutski rad, moje edukacije i sve ono što je uz to došlo”, kaže ova hrabra žena koja je na sopstvenom iskustvu shvatila da je gotovo nemoguće sam raditi na nečemu što je ovako kompleksno kao anksioznost.

Znanje koje nam može pomoći da se rešimo stanja, može doći sa toliko strana. To može biti doktor, terapeut, knjiga, predavanja… Od svakog nešto možemo naučiti i može nam značiti.

“Posebno bih htela da naglasim da pomoć samo tražite kod ljudi koji razumeju vaše stanje, jer u radu sa njima možete videti napredak. Ako tražite podršku od ljudi koji ne znaju kroz šta prolazite, vrlo lako možete steći utisak da vama pomoći nema ili postati frustrirani jer vas ljudi ne doživljavaju ozbiljno, što može uticati da se stanje pogorša. Budući da ljudi kojima ste se obratili nemaju znanje o tome šta se vama dešava i ne mogu to razumeti, samim tim mogu i izraziti sumnju da preterujete, bavite se “besmislicama”, imate previše vremena i slično… U prevodu, neće vas doživeti ozbiljno. Sve i da su te osobe članovi vaše porodice, shvatite da oni i pored sve ljubavi, ali u nedostatku znanja, neće umeti da vam daju adekvatnu podršku. Kako iz svega ovoga ne bi izašli obeshrabreni, najbolje je da podršku za sebe potražite na mestu gde razumeju vaše stanje, i mogu vam ponuditi načine uz pomoć kojih ga možete raditi na njemu”, savetuje Snežana svima koji se nalaze u tački na kojoj je ona nekad davno bila.

Depresija i anksioznost

Što se tiče depresije i anksioznosti, sličnosti i razlika, Snežana prema svom subjektivnom mišljenju, budući da je na početku poremećaja prošla kroz jednu depresivnu epizodu, kaže da je anksioznost jedno “dinamično stanje, koje te gura na neku aktivnost, bilo mislenu ili fizičku”.

“To nije stanje u kom sam mogla biti mirna, što nije slučaj za stanje depresije koje se kod mene pojavilo. U trenutku kad se dogodilo, ono je sve ostavilo po strani i od te prevelike napetosti od koje nisam mogla biti mirna, pojavio se beskrajno težak osećaj nezainteresovanosti za bilo šta, sem da se pokrijem po glavi u spavam sve vreme. Ta potreba da se prespava dan i sve ono što bi on mogao doneti, za rezultat je imala potpuno odsustvo zainteresovanosti za svakodnevne aktivnosti, od održavanja lične higijene, gledanja ili čitanja nekog sadržaja, do potpunog osustva apetita. Sve to je znalo biti praćeno nekontrolisanim plačom i bekrajnim sećajem tuge. Ovo je samo moj subjektivni utisak i zaključak da je za mene lično anksioznost neka vrsta akcije, a depresija neke vrsta pasivnosti. Naravno, činjenica koju ne bi smeli da zanemarimo je ta da depresija može da se pojavi u toliko mnogo oblika, kao i anksioznost, a da je ovo moje iskustvo samo jedna od mogućnosti”.

Izmenjena stvarnost i pandemija

Pandemija je na sve nas uticala u manjoj ili većoj meri. Međutim, u okviru nje se ne dešava ništa drugačije od onoga šte se inače dešava u životu.

“Dok se ona nije dogodila, naša pažnja je bila usmerena na nešto drugo, a o bolesti i smrti smo razmišljali samo kad se to dešava nama ili nekom koga mi znamo. Međutim, rođenje, odrastanje, bolesti i smrt se dešavaju svima u nekom delu života i starosna dob tu ne igra nikakvu ulogu, ali ako nam to nije očigledno, kao u slučaju sa pandemijom, svako od nas će živeti na način kako da se to njemu neće dogoditi. Iz tog razloga je trenutno stanje izazvalo veliki strah kod ljudi, budući da su neki od njih sada po prvi put suočeni sa činjenicom da će oni kao i svi ostali proći kroz ove faze, i sada je to tako očigledno. I ako žive na način da veruju kako je ovaj život sve u svemu i da je to to, sasvim je prirodno da su uznemireni činjenicom da ga u svakom trenu mogu izgubiti. Međutim, pored ovog ponašanja možemo primetiti da postoje ljudi koji su vrlo pribrani po pitanju svega šta se dešava. Oni isto tako vide da je tu prisutna pandemija, da se ljudi razboljevaju, neki i umiru usled posledica bolesti, ali bez obzira na to, oni su vrlo staloženi, velika su pomoć i utočište za one koji su uznemireni i u stahu. E, sad je pitanje: Zašto je to tako? Prvenstveno iz razloga što oni imaju znanje o životnim procesima, a uz znanje, i spoznaju da ovaj život nije sve u svemu. Tako da oni daleko lakše mogu podnositi sve ono što se može dogoditi, kako njima, tako i drugim ljudima. Baš iz tog razloga je važno da se raspitujemo o svim pitanjima na koja nemamo odgovore, jer će nam ti odgovori vratiti prirodno datu sposobnost uz pomoć koje možemo razumeti sve što se dešava, pa će biti daleko lakše nositi se sa onim što u životu uvek dolazi, da li kroz pandemije, prirodne procese, iznenadne nevolje…”, zaključuje Snežana Babić koja je danas živi život bez straha.

Autor: Mariota Vlaisavljević