Dostupnost i pristupačnost ginekoloških usluga otežana je za žene sa invaliditetom usled nepostojanja odgovarajućih kapaciteta i prilagođenosti zdravstvenih ustanova i radnika za rad sa osobama sa invaliditetom, upozorava u razgovoru za “Zdravlje Vodič” viša savetnica Poverenika za zaštitu ravnopravnosti Tatjana Prijić.
U praksi Poverenika je bilo i primera, srećom ne čestih, oduzimanja roditeljskog prava i privremenog smeštanja dece bez saglasnosti majki u prihvatilišta za urgentno zbrinjavanje dece žrtava porodičnog nasilja, iako deca nisu bila izložena nasilju.
Dodaje da zdravstveni radnici nisu dovoljno edukovani o invaliditetu , a često im nedostaje senzibilisanost u radu sa ženama sa invaliditetom, što u velikoj meri određuje iskustva ove ranjive grupacije pri korišćenju zdravstvenih usluga uopšte.
Prisutne su i druge prepreke, kao što su manjak tehničke opremljenosti, na primer, nedostatak hidrauličnih ginekoloških stolica i druge fizičke prepreke, što uz odnos medicinskih radnika rezultira kasnim i retkim ginekološkim pregledima, dodaje Prijićeva.
Posebno marginalizovana i diskriminisana grupa su žene sa intelektualnim i psihosocijalnim invaliditetom. Pored drugih barijera, ova grupa žena je u povećanom riziku od lišenja poslovne sposobnosti, što uključuje uskraćivanje mogućnosti odlučivanja o sopstvenim pravima i obavezama. To znači, objašnjava naša sagovornica, da su žene sa intelektualnim i psihosocijalnim invaliditetom lišene mogućnosti da samostalno odlučuju o braku, porodici i rađanju, a ujedno su u povećanom riziku od institucionalizacije.
Kako biste ocenili trenutnu situaciju u Srbiji kada su u pitanju prava mladih sa invaliditetom na očuvanje reproduktivnog zdravlja?
Na osnovu uvida stečenih u postupku po pritužbama tokom godina, kao i na osnovu drugih relevantnih podataka o problemima u ostvarivanju ravnopravnosti proizilazi da se osobe sa invaliditetom, pre svega mlade žene i devojke, suočavaju sa problemima u pogledu ostvarivanja prava na seksualno i reproduktivno zdravlje na više nivoa – od predrasuda i stereotipa do nepristupačnih i nedostupnih usluga. Veliki broj mladih nema elementarna saznanja o anatomiji i fiziologiji reprodukcije, a njihovo poznavanje kontracepcije i polno prenosivih infekcija je oskudno i opterećeno nizom predrasuda. Nastavni programi ne sadrže teme o seksualnim i reproduktivnim pravima i zdravlju a sadržaji u nastavi biologije i fizičkog i zdravstvenog vaspitanja nisu nimalo dovoljni.
Koliko često u Vašu kancelariju stižu primedbe osoba sa invaliditetom na ostvarenja prava iz oblasti zdravstvene zaštite, pogotovo očuvanja reproduktivnog zdravlja?
Praksa Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, kao centralnog nezavisnog organa nadležnog za suzbijanje i zaštitu građana od diskriminacije i unapređivanje ravnopravnosti svedoči da osobe sa invaliditetom predstavljaju jednu od najugroženijih grupa stanovništva u svim oblastima društvenog života. Naime, godinama unazad je broj pritužbi zbog diskriminacije po osnovu invaliditeta u vrhu je po učestalosti pritužbi podnetih Povereniku. Pritužbe zbog diskriminacije na osnovu invaliditeta se neretko podnose zbog diskriminacije prilikom pružanja javnih usluga, poput usluga zdravstvene i socijalne zaštite, a nepristupačnost objekata, usluga, javnih površina, informacija i komunikacija i dalje predstavlja barijeru koja onemogućava osobe sa invaliditetom da uživaju ljudska prava na ravnopravnoj osnovi sa drugima. Posebno je težak položaj žena sa invaliditetom, koje su dvostruko diskriminisane, a reproduktivnom zdravlju i pravu na roditeljstvo i porodicu se posvećuje nedovoljno pažnje. U praksi Poverenika je bilo i primera, srećom ne čestih, oduzimanja roditeljskog prava i privremenog smeštanja dece bez saglasnosti majki u prihvatilišta za urgentno zbrinjavanje dece žrtava porodičnog nasilja, iako deca nisu bila izložena nasilju.
Kako poboljšati njihov položaj i omogućiti mladima sa invaliditetom da se ostvare kao roditelji?
Poverenik za zaštitu ravnopravnosti već više godina, između ostalog, ukazuje da je potrebno preduzimati mere koje se odnose na podizanje svesti i informisanosti o zdravstvenim rizicima i reproduktivnom zdravlju stanovništva uopšte, a posebno kada se radi o mladima, osobama sa invaliditetom i Romima. Potrebno je takođe i intenzivirati rad na unapređivanju arhitektonske i informacione pristupačnosti i primenu univerzalnog dizajna i to ne samo kada govorimo o ustanovama zdravstvene zaštite, nego i svih drugih objekata, što je preduslov za ostvarivanje ravnopravnosti osoba sa invaliditetom. Pored toga, osobama sa invaliditetom treba omogućiti podršku za samostalan život u najmanje restriktivnom okruženju, nesmetan pristup zdravstvenoj zaštiti i preventivnim pregledima, uz istovremeno obezbeđivanje adekvatne podrške i razvoj usluga na lokalnom nivou, kao i kontinuirano razvijanje saradnje sistema socijalne i zdravstvene zaštite, obrazovanja i zapošljavanja.
Šta može država da uradi, a šta društvo kako bi položaj ove osetljive grupacije bio bolji?
U školske programe uvesti zdravstveno i vaspitanje o reproduktivnom i seksualnom zdravlju i kroz građansko vaspitanje podsticati usvajanje vrednosti ravnopravnosti i tolerancije kroz otklanjanje brojnih uvreženih stereotipa i predrasuda o različitim društvenim grupama i društvenim pojavama. Obrazovanje za reproduktivno zdravlje je dugotrajan proces koji bi trebalo da otpočne u što ranijem životnom dobu i da u njega budu uključene sve institucije, pre svega zdravstvene ustanove i škole, ali i mediji. Neophodno je da se na svim nivoima obrazovanja, počev od osnovnog, nađe prostor za sadržaje koji obuhvataju pubertet, emotivni život, fiziologiju reprodukcije, adolescentne trudnoća, veštine komunikacije, rizična ponašanja, kontracepciju, polno prenosive infekcije, značaj porodice i dece.
Kako pobediti predrasude prema ovim ljudima kada je u pitanju njihovo ostvarenje u ulozi roditelja?
Borba protiv predrasuda podrazumeva pre svega poštovanje zakona koji garantuju jednak tretman prema svima, a neophodno je i konstantno podizati svest ljudi da se uključe u proces borbe protiv predrasuda, objašnjavati da su često uverenja koja imaju pogrešna, motivisati ljude da što više da budu u kontaktu sa različitim grupama, kako bi se ti pogrešni stavovi mogli prevazići. Potrebno je pružati tačne informacije i pozitivne primere o grupama ljudi koji su žrtve predrasuda i njihovim sposobnostima i kapacitetima. Uz stalnu edukaciju, zbližavanje ljudi utiče na smanjenje neprijateljskih ponašanja.
*Ovaj tekst je deo projekta “Život bez barijera” koji je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije- Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržavanom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.
