Telesna psihoterapija je poseban pravac u psihoterapiji koji se zasniva na različitim teorijama o povezanom funkcionisanju duha i tela. Postoje različite škole telesnih psihoterapija, ali u osnovi svih leži pretpostavka da su psiha i telo nerazdvojivi i da kad radimo sa psihom, mi samim tim radimo već i sa telom. Oboje su funkcionalni i sastavni delovi iste celine, dve strane istog novčića, i oboje su podjednako značajni u psihoterapijskom radu.
Vera Erac, telesna psihoterapeutkinja
U telesnoj psihoterapiji sistematski i kontinuirano se radi sa psihom i telom kao celinom i u tom procesu se koristi širok spektar verbalnih i neverbalnih tehnika.
– U najvećem broju slučajeva radi se o tehnikama koje istovremeno uključuju i reč i telesno, jer uvek radimo sa celinom tela i psihe i kombinovane tehnike nam pomažu da kod ljudi koji dolaze na psihoterapiju ponovo uspostavimo zdravo funkcionisanje tog jedinstva. Svaka psihička teškoća manifestuje se i u telu. Grč i bol u telu su poruka našem čitavom biću. Stežemo grlo, jer ne smemo nešto da izustimo. Dišemo plitko, jer nas to štiti od dolaženja u kontakt sa svojim osećanjima. Svaki mišić ima svoju priču i razlog zašto je stegnut ili možda previše opušten – kaže Vera Erac, telesna psihoterapeutkinja pod supervizijom, matična škola Tepsinteza.
Cilj telesne psihoterapije je pokretanje blokirane životne energije i postizanje integracije na telesnom, emocionalnom i duhovnom nivou, što vodi razvoju svesti i psihološkom rastu. Drugim rečima, telesna psihoterapija nas dovodi u kontakt sa “celim” sobom, a pre svega sa svojim telom i svojim osećanjima, kao i u kontakt sa drugim ljudima i svetom oko sebe.
– Postajemo svesni šta osećamo, gde i kako to osećanje doživljavamo u telu, kako to što osećamo utiče na ono što mislimo i činimo (i obrnuto), i što je najvažnije razvija našu svest o tome da uvek imamo izbor šta ćemo sa osećanjem “učiniti” – da li, kako, kada i u kojoj meri ćemo ga izraziti. U terapijskom procesu učimo da postignemo balans između prepuštanja i kontrole – ne moramo biti žrtve ni svojih osećanja niti svojih emotivnih blokada i možemo svesno odabrati kada ćemo pustiti naša osećanja da slobodno teku, a kada ćemo proceniti da je mudrije da se stegnemo i zatvorimo. Moglo bi se reći da je cilj telesne psihoterapije u tome da nas uči da dišemo punim plućima i živimo i stvaramo radosnije, slobodnije i ispunjenije živote.
U našoj zemlji telesna psihoterapija je počela da se razvija počevši od sedamdesetih godina prošlog veka, zahvaljujući posvećenom radu Prof. Doktorke Ljiljane Klisić, koja je osnovala školu Tepsinteza (Telesno-psihoterapeutska sinteza). Okosnicu škole čini Radix metoda Čarlsa Kelija, jednog od direktnih učenika Vilhelma Rajha.
Kome se preporučuje?
Telesna psihoterapija je odličan izbor za osobe sa različitim psihičkim teškoćama, a naročito za one kod kojih postoji izražen rascep između psihe i tela, tj. za one osobe koje su u velikoj meri nesvesne svog tela.
– Psihoterapijski proces može biti i preventivan, ili podsticaj za dalji razvoj, čak iako osoba nema psihičkih teškoća. Moguće je fokusirati se i na unapređenje životnih veština, seksualnosti, komunikacijskih veština i psihosomatskog funkcionisanja… Psihoterapijski proces može biti kraći ili duži, u zavisnosti od potreba klijenta, odnosno osobe koja dolazi na terapiju. Nekad je potreban mali podsticaj da bi se prevazišla neka privremena životna kriza. A nekad je potrebno da se radi na duže staze, da se duboko zahvati i da se podrže rekonstruktivne promene u ličnosti. Telesna psihoterapija je posebno uspešna u radu sa ranim traumatskim iskustvima i problemima koji potiču iz preverbalne faze razvoja, jer njima nije moguće pristupiti u okviru isključivo verbalnih psihoterapijskih pristupa.
Kako izgleda seansa kod telesnog psihoterapeuta?
Uobičajeno je da seansa traje sat vremena, i da se događa jednom nedeljno. Prvih nekoliko seansi su više uvodnog tipa, i služe za uspostavljanje odnosa poverenja između klijenta i psihoterapeuta, i postizanje dogovora oko načina i ciljeva rada.
– U toj fazi obično preovlađuje verbalna komunikacija, pogotovo ako je klijentu neophodno da se opusti i pripremi i za telesne aspekte rada. No, u svakom slučaju, terapeut od samog početka procesa prati emocionalne i telesne signale klijenta i njegov posao je da postepeno uči i klijenta da to radi, odnosno da podrži klijentovu emotivnu i telesnu svesnost. To konkretno znači da će telesni psihoterapeut uvek “vraćati” i “podsećati” klijenta na telo, ponekad i veoma jednostavnom intervencijom: “A kako se sada, dok to govorite, osećate u telu?” ili “Gde u telu osećate to o čemu mi pričate?”
Možete očekivati da će vam telesni psihoterapeut pomagati da osvestite i način na koji dišete i podržati vas u tome da razvijete disanje punim kapacitetom. Da osvestite položaj svog tela, kao i nivo tenzije u mišićima i razumete njihovu vezu sa vašim celokupnim funkcionisanjem. Neverbalne tehnike takođe uključuju i dodir, kao i pokret. Svaka seansa ima fazu verbalne artikulacije na kraju, kako bi se postigla integracija iskustva.
Važno je naglasiti da se svaki proces prilagođava konkretnom klijentu i da su principi rada mnogo važniji od bilo kojih tehnika.
O školi možete saznati više na http://tepsyntesis.org/tepsyntesis/