Anđelka Popadić i njen pas Moko su pravi primer kako se sa ljubimcem može uživati. Osim što se međusobno maze i paze, oni su odličan tandem i za trčanje. Često ih možete videti kako u sličnom ritmu trče Zemunskim kejom, oko Ade, Zvezdarskom šumom…Sa Anđelkom, koja je pokrenula i trkačku zajednicu „Trčanje sa psom“, koja je svakim danom sve veća, razgovarali smo o dobrobitima koje trčanje donosi psima i njihovim vlasnicima.
Kada si počela da trčiš sa svojim psom?
– Čim smo dovoljno sazreli oboje za takav vid zajedničke aktivnosti. Ja trčim od 2015, i baš te godine je Moko i stigao u naš dom. Tokom upoznavanja shvatila sam odmah da je to karakter i priroda koju ne treba mnogo krotiti već samo usmeravati na pravi način na obostrano zadovoljstvo.
Kada smo krenuli da živimo zajedno, sami, došlo je do prirodnog klika. Njegova energija je trebalo da se kanališe, takođe nisam želela da bude mnogo sam u kući i htela sam da se dodatno povežemo. Ali najvažnije od svega, da negujem njegovu prirodu, instinkte i zdravlje. A onda i svoje. Od tada do danas – dešava se magija na stazi.
Kako je Moko reagovao u početku?
– Često počeci umeju da budu naivni i trapavi, ali neskromno mogu da kažem da su lagoti kao rasa prirodni talenti za sportske aktivnosti. Samo je potrebna istrajnost i fokusiranost i biti toga svestan. Tokom prvih nekoliko treninga nije kapirao šta tačno treba da radi, skakutao je oko mene misleći da se igramo i lajao. Ali „ignore“ je iz raja izašao. Kada se određeno ponašanje, radnja ponavlja, vrlo brzo oni uđu u štos.
Ovladala sam tehnikama za vežbanje fokusa i za uvođenje psa u trening nakon dosta vremena provedenih s njim na stazi. Iznenadili biste se koliko lako uđu u trening ako im se postavi dobar temelj i pravi početak, samo ljudi prave greške jer ne doživljavaju trčanje sa psom ozbiljno i/ili zanemaruju pseće potrebe i rad sa njima, svesno ili nesvesno.
Moko je vrlo lepo reagovao na trčanje, reaguje i dalje. Sve više napreduje i to se vidi u njegovom stilu trčanja, njegovoj konstituciji, zdravlju, raspoloženju, ponašanju, odnosu prema drugim psima, trkačima. Višeslojna je priča u pitanju.
Da li trčite svakog dana?
– Kako kad. Zavisi u kakvoj smo kondiciji da li se spremamo za neku trku ili ne.
U suštini održavamo kontinuitet sa trčanjem svakog drugog dana, ili rano ujutru ili kasnije uveče, u zavisnosti od temperarura i dnevnih obaveza.
Ali vremenom sam naučila da zarad svog mentalnog i Mokovog zdravlja, trčanje sa njim bude prioritet a ne obaveza.
Gde najčešće trčite?
– Mi smo „Novobeogradska kučkarska banda“, kako volim šaljivo da kažem, pa nam je Zemunski kej druga kuća, ali volimo da menjamo lokacije i uvek smo otvoreni za nove staze i izazove. Trčimo nekad i u Zvezdarskoj šumi, Hajd parku, pa oko Savskog keja, oko Ade, na Dunavu oko vikendice…I gde god da se otputuje, patike i povodac za trčanje idu sa nama. Sve je više opcija, al opet zavisi od kilometraže koju želim da istrčimo tog dana. Imam u glavi staze za 3/5/10/15 kilometara, pa kombinujem.
Kolika je optimalna ruta koju pretrčite zajedno?
– Kada imamo cilj u vidu trka, onda u skladu sa tim se plan i pravi.
Najviše što smo zajedno istrčali je 16km, i to kad se ja spremam za polumaraton. Kada se ne spremamo za trke, prosek je između pet i 10 kilometara svakog drugog dana. Kako kad.
Da li si primetila da trčanje ima benefite za tvog psa i koje?
– Kako ne, više benefita ima trčanje sa psom i o tome bih mogla na široko da govorim, u nedogled. Moram da kažem, da naš tim čini više stručnjaka, a jedni od njih su i Mokovi veterinari s kojima se dosta konsultujem oko treninga i zdravlja pasa generalno, pa to našoj priči i daje neku težinu i kredibilitet, pored iskustva. Ali čine da osvestimo sve te benefite i dobre, ali i loše strane trčanja.
Svaka medalja ima dve strane. Dosta tome pišem na našem sajtu i društvenim mrežama.
Volela bih da se motivišu ljudi koji imaju radne, aktivne pse na trčanjac i da sami uoče promene i dožive psa kroz prizmu trčanja, jer lično iskustvo govori više od svih reči.
No, pokušaću da ovde taksativno navedem neke: Aktivan pas je u formi, fizicki jači, imunitet mu je bolji pa je samim tim i zdraviji, mentalno mirniji i samopouzdaniji, svesniji sebe.
Trčanje je pseće prirodno stanje, posebno za aktivne pse, pa je kanalisanje energije na taj način pun pogodak, povezivanje dodatno sa vlasnikom i jako važno, vežbanje fokusa koji je važan za to pomenuto povezivanje, za učenje, izgradnju poverenja i vežbu poslusnosti. Magija počinje kada pas nauči da fokusirano trči sa vlasnikom sa pojasom za trčanje. Tad znači da je u momentu. Treba učiti od naših četvoronožnih bića.
Da li bi sada, sa iskustvom koje imaš, preporučila drugim vlasnicima da i oni trče sa svojim psima?
– Apsolutno, bez razmišljanja. Ali treba da se napravi podela, ne bih preporučila svim vlasnicima pasa. Postoji jasna lista koji psi su za taj vid aktivnosti, a koji ne. Naravno uvek postoje izuzeci, ali neka pravila ipak moraju da se poštuju kako bi treniranje bio na obostrano zadovoljstvo. Recimo, mopsevi bi možda trčali sa vama, jer vas vole i žele da provedu vreme sa vama, ali ne znaju da vam kažu da imaju predispozicije za kardio i respiratorne probleme, kao i sa zglobovima zbog debljeg tela, a mršavijih nogu. To što neki psi trče, ne znači da bi trebalo. Tu je najveća odgovornost na vlasniku i njegovoj edukaciji.
I naravno, obavezno preporučujem savetovanje sa veterinarom, da se dobije stručno zeleno svetlo pre početka ulaska u trening i da se konstantno osluškuju potrebe naših ljubimaca. Upravo osluškivanjem Mokovih potreba, ja sam došla na ideju da ovu priču pomerim na viši nivo i osnujem trkačku zajednicu „Trčanjem sa psom“, ne bi li nekome olakšala i učinila zanimljivijim put ulaska u trening, ali i da bih kroz svoje iskustvo edukovala druge i skrenula im pažnju na neke prečice.
Šta savetuješ onima koji tek počinju da trče sa svojim psom?
– Ako razmišljaju o tome da krenu, da samo krenu bez okolišanja. Proces je sjajan. Da se edukuju pre početka treninga. S obzirom na to da sem našeg, ne postoji sveobuhvatni sajt koji se bavi temom trčanja sa psom, neskromno moram tamo da uputim sve zainteresovane.
Šalu na stranu, neophodno je da se prvo nauče osnovne stvari o rasi koju imaju ili planiraju da uzmu, a onda i o trčanju sa željenom rasom.
Da posete veterinara.
A volela bih i da nam se jave, da se povežemo i razmenimo iskustva, putem sajta, drustvenih mreža i trkačkih staza.
Da sa nama ostave trag na internet nebu, baš kao i u zemlji prilikom trčanja.
Koliko je star tvoj pas?
– Moko ima šest godina, a počeo je sa trčanjem kad je imao dve.
Izvor: Zdravaiprava
