Vikendom – “moje” vreme

Njih dvojica, slično obučeni, lepi, naspavani i nahranjeni, vikendom odlaze u prirodu, udišu svež vazduh, pune se vitaminom D i obavljaju sve ono što otac i sin treba da rade. Mene ostavljaju, da imam malo “svog” vremena, koje traje dva do tri i po sata maksimum. Evo kako izgleda to “moje” vreme.

 

Ne znam šta bih pre: da li da zaista uradim nešto za sebe – stavim masku na lice, meditiram, pišem ili radim vežbe, ili da uradim nešto od onih neredovnih poslova za koje se običnim danima nema vremena, kao što su, pranje fotelja, fioka, sređivanje papira, priznanica i računa od kojih su svuda po kući male piramide koje prete da se uruše; ili brda stvari koje ne koristimo, ili naprotiv gomile onih koje koristimo, a koje spuštamo na sto pored kompjutera jer nam je tu najzgodnije, i od čega se komp ni ne vidi; ili, ili, ili…

KAFA S NOGU

Ono što nije “ili” jeste ručak koji treba pripremiti, to se podrazumeva pa je barem jedna dilema manje. Danas je to bilo ovako: čim su izašli bacila sam se na “suvo” pranje fotelja. To “suvo” znači penom od deterdženta i istovremeno znači da je samo malo manje mokro nego kada se posle regularnog pranja i ispira. Potom sam istovremeno prala sudove, jastuke i jastučnice, sklanjala veš sa štrika i slagala nabacanu odeću. Kako istovremeno? Tako što bih par minuta radila jedno dok me leđa ne zabole u tom položaju pa prelazila na drugo i tako u krug. Shvatila sam da je za bolna leđa promena položaja najvažnija.

U mašini se zabavljao šareni veš, kafu sam srkutala u prolazu, taman da mi ne bude vrela a i da je ne “surduknem” kao moja mama koja nikada nije imala vremena da je na miru popije (ne znam da li to ima veze sa bakom koja je, uvek kada bi sela, izgovarala “Nato, Nato, sediš, a imaš posla”).

Stavila sam i masku na lice, jer na uputstvu ne piše “sedeti dok se maska suši”. U prolazu pored trpezarije bacila bih pogled na komp i ako ima neki mejl ili poruka, stojeći otkucala nekoliko redova. Muzika moje mladosti svirala je na radio “Karolini”, napolju je mirisalo na lipu, dečije igračke bile su u svim prostorijama našeg lepog iznajmljenog stana u centru grada, koji je gutao sve što zaradimo, ali je bio lep. Što je lepo i Bogu je drago. Kad već pominjem Boga, lepo je i to što možemo da čujemo zvona najlepše crkve u gradu, ali, istovremeno i sve proteste, skupove, koncerte, sirene, pa čak i povremene pucnjave rezervisane za ovaj deo Beograda.

RED SMEHA, RED SUZA

Mogla sam da biram da li da oznojanu majicu shvatim kao signal da sednem i odmorim se, ili da je promenim uživajući u saznanju da je jedan deo moje nagomilane telesne masnoće počeo da se otapa. Pogledam na časovnik: uupsss, još jedan sat do povratka najvoljenijih, kada se, naravno očekuje moje puno angažovanje jer ja sam imala “svoje vreme”. A kako ja koristim “svoje” vreme, moja je stvar. Nisam valjda jedna od onih koje će mužu nabrajati sve što su uradile i koliko je teška bila svaka pojedinačna akcija? Ili jedna od onih drugih koje čekaju da on to sam primeti i kaže “bravo ženo zmaju!?”. Ne, ja sam ona koja će svoje puno angažovanje prihvatiti s osmehom, doduše, nekada nakiselim, nekada zabiberenim nečim ljutkastim, a šta je to istražiću čim budem imala vremena.

U trenutku nisam znala da li je ovo kazna ili nagrada: kazna što ponavljam sve što su mama i baka činile a što sam se zavetovala da neću ili nagrada što i ja imam kome da spremim ručak i čije igračke i rasparene čarape da pokupim. Da li je kazna što uopšte nemam vremena za sebe i što me bole leđa dok zadihana cedim jastuke osećajući bol u zglobovima; ili nagrada što danas imam vremena da sve to uradim a verovatno ću ugrabiti i tridesetak trbušnjaka kao i deset minuta meditacije (masku sam već stavila na lice, samo da ne zaboravim da je skinem). Da li je kazna što mi komunikacija sa ukućanima hramlje tako da malo, malo pa odustanem i ostavim temu nedorečenom; ili je nagrada što sam naučila da ih volim uprkos nerazumevanju i nezadovoljavajućoj komunikaciji? Da li da se nerviram što mi je internet spor i što mi kompjuter baguje; ili da budem radosna što imam i internet i kompjuter?

Da li da plačem ili da se smejem? Ili i jedno i drugo? Odlučila sam se za i jedno i drugo, malo se isplakala, naročito kada je Oliver zapevao “Sve nježne reči sveta”, a onda se nasmejala i taj osmeh traje i sada dok kuckam ove reči, zadovoljna što sam još deset minuta uspela da posvetim sebi, mami i baki, i svim onim ženama koje ne znaju da li da kukaju ili da se raduju.