Natalija Stojanović je vesela i živahna devojka. Ima 23 godine i rođena je u Kragujevcu. Da se na drugačiji način upoznajemo, kaže za portal Zdravaiprava, ne biste mogli ni da pretpostavite kroz šta sam morala da prođem da bih danas imala sve mogućnosti kao i vi. Ovo je njena priča.
Nakon mog rođenja, morala sam da idem na operaciju kukova i kao standardni deo postoperativne procedure, da nosim Pavlikov aparat.
Iz ove perspektive, pošto sam bila jako mala tada, znam da je moja fizička bol možda i nemerljiva u odnosu na sav strah i požrtvovanje moje porodice. O tom periodu svog života znam samo po pričama bake i mame. Baka Nada i mama su mi redovno prepričavale trenutak kada sam nakon operacije morala da nosim kajševe (Pavlikov aparat) koji su moje kukove i nogice držali u određenom položaju. Iz tog razloga samo sam mogla samo da budem u ležećem položaju. Ostavile su me u sobi na krevetu, i čule tup udarac. Kada su dotrčale do mene, videle su kako ja sa tim aparatom pokušavam da prohodam. Iako sam bila mala, ne sećam se ničega ali na ovu priču mi uvek zasuze oči. Kolika mora da je moja želja, želja za životom da iako u tom trenutku imam fizičku prepreku, ustanem i potrčim u život.
Većina mojih prijatelja ostane zatečena kada nakon dosta godina druženja sazna nešto o tome i uvek čujem „NIKAD NE BIH REKLA/REKAO”. To mi je možda i najdraže. Toliko sam srećna i ponosna što nisam dozvolila da me to definiše i ograničava u bilo čemu u životu.
ALI, bila bi to jedna velika laž kada bih rekla da je oduvek bilo tako.
Bilo je trenutaka kada sam bila mlađa, da nisam želela da idem na bazen zbog ožiljaka koji bi se videli. U školi, na poligonima dok su sva deca preskakala kozlić, ja sam morala da puzim ispod što je meni bilo poražavajuće. Bilo je i trenutaka kada vidim atletičare i poželim da to budem ja, sama sebe vratim u (ne)realnost da to ne mogu biti ja, jer vidi ti te ljude – njima ništa ne fali. Možda je to i tačno, možda njima stvarno ništa ne fali, a možda je i neko od njih imao nekih problema sličnim mojima. Ali meni je trebalo mnogo godina da dođem do zaključka – DA I MENI NIŠTA NE FALI. Kada sam stvarno postala svesna toga, počela sam sama da trčim. Trčala sam na jednom fudbalskom terenu u mom kraju. Moja sreća i ponos kada sam istrčala prva 2 km, sa pejsom 8 km/h i sa pauzom je neprocenjiva. U tom periodu mi je, kao poručena, došla objava o BRC ŠKOLI TRČANJA. Prijavila sam se ali o tome nikome nisam pričala, jer ŠTA AKO SE PREDOMISLIM I ODUSTANEM.
Ali, neverovatna stvar se desila. Krenula sam u školu trčanja, upoznala predivne i prezanimljive ljude koje sada slobodno mogu nazvati svojim prijateljima, najboljeg trenera Ivana Vasilova i ja sam se zaljubila u trčanje, u osećaj slobode i potpune prevlasti uma nad telom. Opet bih vas slagala kada bih rekla da je uvek tako. Ponekad bih se samo učaurila u ćebence i da prespavam trening. Bude mi naporno kada u jednom danu idem na fakultet, pa na studentski posao (jer znamo svi koliko je oprema za trčenje) i pravo na trening. Ali, ja se u životu nisam nečemu radovala kao našem druženju na treninzima, izletima i trkama.
Iako sam učestovovala na velikom broju takmičenja tokom svog školovanja i postizala uspehe na istim, nikad toliku sreću i ponos nisam osećala kao kada sam istrčala svoj prvi polumaraton u Ljubljani sa potpuno, za mene, nebitnim mestom. Sve vreme sam mislila o svojoj baki, mami i sestri Jovani koliko su me pripremale kroz život, ne samo za ovu trku već za onu najvažniju, životnu. Sve vreme dok sam trčala sam razmišljala koliko im dugujem, jer zbog njih ja sada hodam i trčim nesmetano, ostvarujem svoje snove.
Neizvodljivo mi je bilo da JA istrčim toliku kilometražu. I znate li šta sam naučila? Da, mogu i JA da istrčim. Možeš i ti. Uopšte ne moraš da budeš mršavica, ultra utreniran sportista, možeš da se baviš skroz drugim stvarima u životu. Ja sam imala potpuno iskrivljenu sliku profila ljudi koji mogu da podnesu takav neki fizički napor. Svede se sve na to da je samo bitna želja, motivacija i istrajnost i podrška.
Na kraju, znam da je sve bilo vredno kada sam videla suze radosnice kod mame i sestre (a i kod sebe, priznajem). Žao mi je što uspeh nisam mogla da proslavim i sa bakom, da joj na pravi način zahvalim, ali osećam da ona to zna, šta više da je sudelovala.
Ja verujem da ovu trku nisam istrčala sama, istrčale smo je sve četiri zajedno, kako smo i prolazile kroz sve u životu.
