Lekovita moć sunca poznata je mnogo pre nego što su otkriveni UV zraci i seže do antičkih vremena. Kasnije, u prvoj polovini 20 veka helioterapija je predstavljala efikasan vid lečenja, posebno u Evropi i Severnoj Americi, a onda je pojavom antibiotika, pala u zaborav, da bi se danas opet sve češće pominjale blagodeti sunca po naše zdravlje.
Lečenje suncem ili helioterapija (grčki helios – sunce) koristili su mnogi lekari kroz istoriju. Prva dokumentovana teorija i praksa solarne terapije datira iz Grčke. Među mnogima je najpoznatiji Herodot, grčki naučnik iz 2. veka, u čijoj je pisanoj zaostavštini navedeno da osobe slabog zdravlja treba izlagati suncu. U Enciklopediji medicine “Kanon medicine” iz 1025. godine persijski filozof i lekar Ibn Sina opisao je različite načine sunčanja na morskom pesku i preporučio sunčanje uglavnom za lečenje astme i išijasa. U 17. i 18. veku sunčeva svetlost se koristila za ublažavanje skorbuta i rahitisa. Krajem 18. i u 19. veku sunce je lečilo bakterijske infekcije, tuberkulozu, rane i razne oblike iscrpljenosti i drugih bolesti. Pionir istraživanja uticaja sunčeve svetlosti bio je švajcarski lekar Oskar Bernhard (1861-1939), koji je otkrio da sunčeva svetlost doprinosi zarastanju rana. Zbog toga je tokom Prvog svetskog rata organizovao solarnu kliniku u Kindersolbadu u Nemačkoj.
Sunčane kupke, ali uz oprez
Lekar koji je popularizovao tretman sunca bio je August Rollier (1874–1954), koji je počeo da koristi tretmane sunca u klinici u Leisinu, u Švajcarskoj 1903. Imao je 36 klinika sa više od hiljadu kreveta. Klinike su se nalazile na nadmorskoj visini od 1700 metara, što je omogućavalo pacijentima da dobiju mnogo više ultraljubičastog svetla nego što bi to bilo moguće u donjim delovima atmosfere. Dr Rollier je koristio ultraljubičaste zrake za lečenje tuberkuloze, rahitisa, malih boginja, lupusa, pa čak i rana. Ipak, već tada se znalo da direktno izlaganje suncu može biti štetno, pa je Rollier upozoravao: „Pogrešno je mišljenje da je sunčana kupka efikasnija ako se produžava ili izvodi u vreme kada je sunce najjače. Na to nas upozorava sama priroda.”
Zato je Rollierov poznati metod terapije sunčevom svetlošću bio je oprezan i postepen. Knjiga Helioterapija, objavljena u Londonu 1923. godine, opisala je postupak terapije sunčevom svetlošću:
Prvog dana pacijent je bio potpuno pokriven belim čaršavom koji se uzdizao malo iznad zglobova, koji su bili izloženi direktnoj sunčevoj svetlosti pet minuta. Drugog dana čaršaf je podignut na kolena, a ekspozicija je produžena za još pet minuta. Vreme sunčanja bi se produžavalo svakog dana i veći deo tela bi bio izložen. To je trajalo oko tri nedelje, nakon čega bi bilo dozvoljeno besplatno sunčanje.
Pristalica sunčane terapije bio je i Niels Riberg Finsen, islandsko-danski naučnik, koji je 1903. dobio Nobelovu nagradu za lečenje lupus vulgaris, posebnog oblika tuberkuloze kože. U njegovom Institutu za osvetljenje u Kopenhagenu, pacijenti bi se lečili otvorenom sunčevom svetlošću leti, a zimi tzv. Finsen lampama sa ultraljubičastim zračenjem. Pojavom antibiotika, ovaj vid lečenja je pao u zaborav, a sunce je bilo naš prijatelj sve dok nisu počela da stižu upozorenja kako može biti opasno po zdravlje. Tada se otišlo u drugu krajnost. Kao i obično, istina boravi negde na sredini.
Vitamin sunca
Da bi se helioterapija pravilno praktikovala moraju se ispoštovati neka bitna pravila. Suncu se, naime, izlaže u ranim jutarnjim časovima ili u kasnim popodnevnim. Izlaganje suncu u podne, kada je stepen UV zračenje izrazito visok, može biti opasno i štetno. Dakle, iako treba biti oprezan pri izlaganju suncu ne samo zbog opekotina, već i zbog štetnih efekata ultraljubičastih zraka, važno je naglasiti da sunce ima mnogo pozitivnih efekata na telo. Između ostalog, obezbeđuje proizvodnju vitamina D ili „vitamina sunca“. Ovaj vitamin utiče na više od 1.000 različitih gena koji kontrolišu fiziološke procese u ćelijama, sa posebnim naglaskom na regulaciju metabolizma kalcijuma i funkcionisanje imunološkog sistema. Istraživanja povezuju nedostatak vitamina D u telu sa depresijom, multiplom sklerozom, rakom dojke i prostate, osteoporozom, dijabetesom i gojaznošću.
Blagodeti sunca po naše zdravlje
Dokazano je da izlaganje suncu pozitivno utiče na zdravlje srca i krvnih sudova, poboljšava raspoloženje, pomaže kod visokog krvnog pritiska i aritmija, uravnotežuje nivo holesterola i šećera, povećava energiju, izdržljivost i snagu, povećava otpornost tela na infekcije, reguliše nivo hormona, smanjuje upalu, povećava toleranciju na stres i smanjuje depresiju, ima antibakterijski efekat, smanjuje rizik od raka.
Povratak helioterapije
U poslednje vreme se u Sjedinjenim Državama ponovo koristi svetlosna terapija. Jedno istraživanje je pokazalo da je ona izlečila 79 % pacijenata sa ranim stadijumom karcinoma pluća, a uspeh je pokazan i kod nekih drugih oblika karcinoma, kao i bolesti koje dovode do slepila i autoimunih bolesti. Ova današnja iskustva lekara i naučnika, kao i iskustva i uvidi iz nedavne i davne prošlosti, govore nam da sunce i njegova svetlost nisu nešto što bi trebalo izbegavati po svaku cenu. Naprotiv, njegova svojstva koja podržavaju život čine ga jednim od najkorisnijih lekova koji mogu sprečiti bolesti u našem telu.
Izvor: Zdravaiprava
