Možda smo se taman navikli. Kriza je tu oko nas. Svili svoje gnezdo novih navika – boravak s decom, kratki odlazak do prodavnice, kratka šetnja, mediji nas zabavljaju, tretiraju nas kao veliku decu, a onda – tras! Vraćamo se na posao, u prevoz, stare probleme, na manje plate, a možda i samo po otkaz, u konfliktnu radnu sredinu… Popuštanje mera za mnoge je frustrirajuće. Setite se samo kako ste pre dve nedelje kukali za kafićima i dugim kafama sa prijateljima. A sada kada su otvoreni, svesni ste da na kafu možda ipak nećete sesti, sigurno ne u velikom društvu…

 

Foto: Freepik

Kako se socijalna distanca oslikala na našu psihu, za Jutarnji list je objasnio poznati hrvatski psihijatar prof. dr Dražena Begića, načelnik Katedre za psihijatriju i psihološku medicinu Medicinskog fakulteta u Zagrebu i Kliničkog bolničkog centra Zagreb.

Ljudi se polako vraćaju na posao, neki to jedva čekaju, drugi bi najradije da izolacija, pa i radna, i dalje traje.

Deo ljudi veruje da je za njih mnogo veći dobitak popuštanje mera, u smislu i telesnog i psihičkog zdravlja, znači psihosocijalnog blagostanja i vraćanja u normalu, nego što je opasnost od zaraze. Druga grupa misli da je ovo sve preuranjeno, to kod njih povećava anksioznost i strah, i oni ni sada neće iskoristiti sve mere koje će im biti dopuštene. Rado bi da i dalje imaju neki osećaj kontrole nad zbivanjem, jer o tome se radi, koji im je izolacija davala. Sada toga nema ili ima sve manje.

Deca i mladi su najveće kolateralne žrtve ove pandemije. Ne idu u školu, mladi nemaju nikakve kontakte, osim ako ne krše mere…

Apsolutno! Oni su žrtve koje se na prvi pogled ne vide, ali sve spomenuto izaziva veliki osećaj nezadovoljstva. To što druženje i nastavu nadoknađuju online nije dovoljno. Veliki su problemi vezani uz mature, upisivanje fakulteta… ili naizgled banalne stvari, proslava mature, matursko veče… Sve to sa strane izgleda sitnica, ali mladim ljudima to znači. A kod adolescenata, koji su već osetljiviji u psihološkom smislu i koji su i inače u turbulentnoj situaciji, javiće se ono što i kod odraslih – mogućnost za razvitak psihičkih smetnji, pa i poremećaja.

Ali, postoji i – posttraumatski rast

Svaka psihotrauma je potencijalno izvor negativnih posledica, ali vidimo i u praksi i u istraživanjima da psihotraumatski doživljaji mogu imati i značajne pozitivne posledice. To je psihotraumatski rast, koji se događa čak i nakon ekstremnih traumatskih događaja i PTSP- ja. Neće svi ljudi jednako reagovati. Neko će reagovati samo kratkotrajnim smetnjama, neko ozbiljnijim simptomima, a onda i poremećenim funkcionisanjem. A neko, posle svega – posttraumatskim rastom: promenom prioriteta, vlastitih vrednosti, ciljeva, emocionalnim obogaćenjem. Mi sada nastavu na daljinu održavamo na nov način, nama starijim donedavno nezamisliv i nepoznat. I kad oni najstariji u tome uspeju, našalim se pa kažem da je to posttraumatski rast – napredovali smo u tehnološkom smislu.

Šta će nam se, kao društvu, u bliskoj budućnosti događati?

Mi ćemo se sad kao društvo generalno presložiti. Dobro je poređenje sa igricom tetris, u kojoj imate one geometrijske likove koji padaju, pa ih treba presložiti. Mi ćemo na globalnom nivou i imati priliku učestvovati u tom preslaganju i verujemo da ćemo to “novo”, koje je još uvek otvoreno, kao društvo napraviti. Optimistično je verovati da ćemo neke stvari učiniti i boljima nego što su bile. Rezultat ćemo ubrzo vijeti jer to preslaganje, na svetskom nivou, neće trajati dugo. Biće to izazovno i obećavajuće vreme, ako budemo znali da ga iskoristimo. Recimo, ja sam uživao u putovanjima, ali sada ću ih morati staviti na sasvim drugi nivo. To više neće biti drugi kontinenti.

Sreća će se možda definisati na novi način.

Govorili smo o preslaganju vrednosti, možda će se one realnije procenjivati, neće im se davati isto značenje kao do sada. Život je bio strukturisan tako da svi moramo biti srećni, zgodni, fit, mladoliki, aktivni, da svi moramo pozitivno misliti. I onda se dogodi da vi to ne možete… i normalno je da ne možete. Osim toga, sreća nije neko trajnije stanje, sreća traje nekoliko sati ili najviše par dana i onda prestaje.

Kako komentarišete ekonomsku krizu, najveću u 20. i 21. veku, koja je, evo, baš počela?

Socioekonomski status je jako povezan s opštim funkcionisanjem, pa tako i psihičkim. Neke tvrdnje koje su se u javnosti pojavile, čak i od stručnjaka, da ekonomska kriza neće uticati na psihičko zdravlje stanovništva jer smo “skloni optimizmu i humoru” kao što je rekao aktuelni hrvatski ministar zdravlja, prosto nisu tačne. Voleo bih da jesu, ali nažalost nisu. Pad na ekonomskoj lestvici dovešće do anksioznosti, još više do depresivnosti, pogotovo dugoročno. Depresija u ekonomiji sigurno ima za posledicu depresivnost na psihičkom i psihosocijalnom nivou, globalno nezadovoljstvo, osećaj besperspektivnosti. Ni tu ne znamo što nosi budućnost. Ne znamo koliko će kriza trajati. Klinička praksa nam pokazuje da ostanak bez posla i u normalnoj situaciji ili samo odlazak u penziju kod mnogih dovede do bilansne depresivnosti – gde sam radio, šta sam radio, je li to imalo smisla… A tek ostanak bez posla s 50 godina, u krizi, kad ni mladi s tom kvalifikacijom nemaju šanse, ti će se ljudi preko noći naći u stanju beznađa, samookrivljavanja, samooptuživanja i pitanja što su pogrešno uradili? A nisu ništa loše uradili, nego je firma otišla u stečaj ili ju je kriza ugasila. Kakve će tek posledice na široj zajednici kriza ostaviti, zbog generalnog pada prihoda, nezaposlenosti, besperspektivnosti… Psihijatri očekuje neku vrstu PTSP-a, neki predviđaju da bi to moglo biti za 6-12 meseci, ali mislim da ćemo neke poremećaje videti i pre. S neizvesnošću koliko će trajati.

Izvor: Žena.rs