Prošle godine u ovo vreme živela sam i studirala u američkom gradiću Normal, u srcu države Ilinois. Devetomesečni boravak u Americi predstavlja neprocenjivo iskustvo i to ne samo samo u akademskom pogledu, već i u smislu onoga što sam naučila o sebi. Pre odlaska u Ameriku na pameti mi je bilo mnogo toga. Razmišljala sam o raznoraznim izazovima sa kojima ću se prilikom života tamo susresti. O ishrani međutim, nisam mnogo brinula.

 

12191640_1151583351535792_4896294287148232351_nStipendija je pokrivala život na kampusu i obroke u studentskoj menzi, a nikada ranije nisam imala problema sa težinom te se nisam opterećivala. Mislila sam da ako izbegavam hamburgere, pomfrit i ostalu prženu i masnu hranu – mogu biti bez brige. Međutim, već nakon prvih par meseci shvatila sam da je upravo hrana i izbor namirnica jedan od velikih izazova života preko okeana. Izbor u menzi je bio ogroman – od kineske, meksičke hrane, preko burgera, najrazličitijih soseva, kolačića,… Sve je ukusno i primamljivo, ali da li i dovoljno hranljivo? Od malena sam uživala u maminoj i bakinoj kuhinji, jedući ukusan pasulj, sočivo, povrće u najrazličitijim oblicima.

Ipak, slatkiši su oduvek bili moja slaba tačka i šećer sam stavljala gde god sam stizala. Sećam se da bih voće pojela tek kada bi ga mama stavila ispred mene, sama se ne bih setila da uzmem ništa sem poneke jabuke i omiljenih mi banana. Nakon prvih nekoliko meseci, primetila sam da odeća koju sam ponela od kuće postaje sve tesnija. Najpre sam mislila: “Ma, to je mašina za sušenje kriva!”.

A onda sam iz radoznalosti stala na vagu i zaprepastila se videći da brojka pokazuje čak sedam kilograma više nego što sam imala po dolasku. Čekaj, pa ja stvarno imam te obraščiće koje je moja baka videla preko Skajpa.

I šta ću sada? Za doručak sam počela da jedem ovsenu kašu sa voćem, za ručak povrće i sve što sam mogla da nađem da iole liči na kuvano, salate, a kolače da izbegavam. Međutim, svakodnevni domaći zadaci i učenje noću tražili su večernju užinu.

Grčki jogurt sa granolom – eto zdrave užine, pomislila sam! Kasno sam shvatila da mi ta užina baš i nije bila potrebna, te da sam jela više iz nervoze i da je sve što sam birala, iako se činilo zdravim, bilo izuzetno zaslađeno i kaloričnije nego što sam mislila. Po prvi put počela sam da planiram šta ću jesti narednog dana, gledam koliko šta ima kalorija, kakva je nutritivna vrednost namirnica i shvatila da naoko bezazleni kolačići, prelivi za salate zapravo ne predstavljaju nimalo pametan svakodnevni izbor.

Kajgana u menzi od prvoga dana imala je čudan ukus, ali avaj pa jedan je način da se ona napravi. A onda sam videla da je zapravo reč o nekakvoj mešavini iz tetrapaka koju prospu na tiganj i isprže. Tada sam prestala da jedem kajganu, ali i kinesku piletinu sa pomorandžom, videvši fritezu i količinu ulja u kojoj se sprema. Svi su se šalili kako ih grize savest gledajući u moje šarene zdrave obroke. Jela sam puno povrća, mada se ukus ne može porediti sa našim domaćim. Nedostajao mi je sočan paradajz, sveža paprika, rumene mesnate jagode, domaće supice, paprikaš, naš jogurt,… Iako sam počela da vežbam i hranila se zdravo koliko sam god mogla, brojka na vagi se nije menjala. Koža je takođe postala drugačija. Počev od masnih ćelija koje su postajale sve izraženije, preko suvoće i bubuljičica. Osećala sam da mi takav vid ishrane ne prija.