Rođena sam sredinom vrelog jula, pred zoru, kad su zvezde na nebu najsjajnije, što je moglo odrediti moje ime Zvezdana. Kako je porođaj zadesio majku na putu prema Jadranu, koja je krenula sestri u Šibenik, izbor mog imena sasvim je logičan. Jadranka. Kako sam se netipično rodila, tako sam neobična bila kroz ceo život. Uvek sam bila sa stavovima, razlozima, razumevanjem, prihvatanjem ili ne prihvatanjem obrazaca i pravila ponašanja.

 

privatna arhiva
privatna arhiva

Bila sam štreberka, uvek odlikaš, ali svoja. Bežala sam sa časova, šaptala i pisala zadatke lošim učenicima. Još kao dete nisam razumela zašto devojka ili žena mora biti mlađa od muškarca a on, viši od nje. Nisam se igrala lutkama i nisam maštala da budem doktor a ni učiteljica. Maštala sam i želela da postanem pilot, da obilazim svet, a ako to ne bude moguće, razmišljala sam, jer sam bila mršava, bleda i sitna, onda mogu biti političarka pa da obilazim svet i putujem.

Pred kraj gimnazije, moja glava smisli da bi bilo lepo da studiram arhitekturu, jer sam uvek volela lepe kuće, baštu i cveće. Na žalost nisam crtala prelepo kao moja majka koja mi je objasnila da moj crtež miša više liči na mačku, pa je bolje da od te želje odustanem na vreme.

Moj otac, kome su matematika i fizika bile jača strana, kaže meni: “Imaš sposobnosti za organizaciju, omiljena si u društvu, lepo pričaš, logički razumeš stvari, umeš da slušaš i učiš 10 sati ako treba. Ekonomija je najbolji izbor”.

I bi tako. Učila sam dan i noć kad je trebalo. Volela sam finansije, marketing, računovodstvo, čitala i što je trebalo i što nije, usavršavala znanje što i danas činim.

Diploma je “ulaznica” za svet odraslih. Tek tada počinje prava “škola života”. Nisam bila prosečna, srednja ni osrednja. Moj cilj je bio biti najbolja u onome što radim. Uvek sam bila korak ispred, uvek sam jurila znanje. Dok sam pila kafu ona je bila previše slatka ili potpuno gorka, nikad srednja.

U privatni biznis ušla sam davne 1994. godine. Opet neobično za jednu ženu i jedan posao. Bavila sam se izvozom obojenih metala (aluminijum, cink), industrijskom hemijom i preuzela nemačko predstavništvo aditiva za boje, lakove, podne premaze…

Učila sam od velikih direktora. Svi su imali veliko znanje, iskustvo, dobar tim stručnjaka, voleli su posao, brinuli o radnicima, želeli najbolje uslove za njih, brinuli o ekologiji i radili za platu 10 sati svakog dana. Bili su sjajni domaćini, velike patriote spremni da pomognu savetom, sugestijom, pa i kritikom. To su bili genijalni ljudi od kojih sam mnogo naučila – Slobodan Tresač, Milivoj Sirovica, Mihailo Banjević…

Imala sam sreću da uvek radim sa odanim, radnim i dobrim timom. Irena , vrhunski ekonomista sa znanjem pet svetskih jezika, Senka mlada inženjerka koja je brzo učila, Kova “šefica od para” već 20 godina je sa mnom. Hvala vam“devojke“ vi ste bile moja sigurnost, moj oslonac i naš uspeh.

Posle 10 godina jurnjave i putovanja odlučila sam da više budem sa porodicom, posebno sa mojim sinom. Trudila sam se da mu uvek iznova pokažem koliko ga volim, razumem, podržavam, poštujem. Moj suprug je prihvatao moj izbor posla i stalno me opominjao da usporim. Mi smo sretna porodica koja lepo funkcioniše uz različitosti. Razumemo se i podržavamo. Najsrećniji smo bili kada je naš sin u Engleskoj diplomirao sa 23 godine prvi u generaciji, genetiku i pohvaljen specijalnim priznanjem, na šta smo veoma ponosni.

Kosmos, Tvorac, Bog, Univerzum uvek ima najbolji plan za nas. Kako sam uvek želela da se bavim nečim čime se drugi ne bave, tako sam odlučila da krenem putem tradicionalne medicine, kako kažu alternativne medicine.

Najraniji susret bio je kad sam imala 7 godina i sa bakom na zimskom raspustu išle kod “Stane čarobnice”.

Nisam mnogo to razumela jer je to za mene bila stara i kruta žena, najmanje čarobnica. Baka viče: “uh što boli”, a Stana odgovara: “ako boli i prestaće”. Stana, sada to odlično znam nameštala je baki kičmu i želudac.