Italijanski kolačići su im promenili život. Onako kako vikendom sa radošću, osmehom i emocijama prodaju italijanske kolačiće na Kalenić pijaci u Beogradu, tako je petočlana porodica Đurđević i mene dočekala u svom malom, ali ljubavlju ispunjenom domu u Žarkovu. Ovako je započeo tekst Nenad Blagojević na svom portalu Priče sa dušom, a mi vam ga u celosti prenosimo.
Drugačije nije bilo ni tog julskog petka 2015. godine kada su Jelena (36) i Davor Đurđević (47) u istom danu ostali bez posla, ne sagledavajući kasnije tu neverovatnu slučajnost kao životnu nepriliku, već kao ideju za novi posao, novi početak, novi izazov i novu nadu. A u to su se, ubrzo, “umešali” italijanski kolačići.
I dok bi mnogi roditelji troje dece na njihovom mestu paničili ne znajući šta će i kuda će bez dve plate kojih više nema, ovi supružnici smireno su prihvatili okolnosti i počeli da razmišljaju da se bave nečim što mogu da stvore sa po svojih 10 prstiju. Dok mi na Sretenje, sa osmehom i uz upadice bliznakinja Anastasije (10) i Teodore (10) i najmlađe Irine (6) pričaju kako su preživeli taj period, njihova priča na prvi pogled deluje groteskno, i tužna i smešna, ali pre svega je vedra i puna nade.
– Tog petka ja sam ostala bez posla u 17.20 sati, a Davor u 18.15. Kada smo došli kući, skoro uglas smo jednom drugom rekli: „Imam nešto novo da ti kažem“. Jedino i najveće bogatstvo sa kojim smo tada ostali su naše tri ćerke i zdravlje. Znali smo da ćemo već sa te dve najvažnije stvari u životu uspeti da se dignemo kao feniks, i da je to što smo dobili otkaze samo jedna nova životna situacija – priča mi Jelena za Priče sa dušom.
Pošto su prestali da rade početkom meseca, zbog čega su im, srećom, odmah i isplaćene plate, rešili su da ih potroše i odu na letovanje, umesto da sede i oplakuju svoju sudbinu. Uplatili su last minut ponudu jedne agencije i otputovali u Grčku.
– Tamo smo zaboravili na sve i dodatno upili pozitivne energije, odmorili se, uživali, posvetili se jedni drugima – dodaje Davor.
Po povratku u Beograd, u sandučetu su ih sačekali računi i drugi troškovi za koje nisu imali novac. Sećanje na sunčanje na ostrvu i kupanje u moru počelo je da bledi, ali samo nakratko.
– Ja sam znala da više neću da radim u korporaciji, a Davor da neće da radi za drugog. Kada smo rešili šta nećemo, trebalo je videti šta hoćemo i možemo, kako bismo našli način da preživimo. Motiv su nam u isto vreme bili i ljubav i nužda. Imali smo ideju da u posao uključimo i ćerke i da napravimo sistem u kojem svaki šraf porodice mora da funkcioniše – priseća se Jelena.
Setili su se kolačića kantućina (cantuccini) za koje im je recept dao Jelenin brat koji živi u Nemačkoj, a koje su prethodno pravili povodom slave, rođendana i drugih svečanih prilika, dok su ih prijatelji sa zadovoljstvom degustirali.
– To su italijanski kolačići koji su se još u 12. veku pravili u samostanima u Toskani i najčešće konzumirali uz slatko vino. Bukvalni prevod je: dva puta pečeni biskviti ili slatki hlepčići – priča mi Jelena, dok se šestogodišnja Irina nadovezuje.
– Pravimo ih sa bademom, kajsijom i ponekad sa đumbirom. Lepi su da se jedu uz kafu, čaj, mleko i vino – deklamuje najmlađa članica male porodične fabrike.
Glavna karika u lancu proizvodnje je tata Davor, koji pravi testo, mesi ga, stavlja u pleh i peče u kuhinjskoj rerni. Ženski deo porodice dodaje da su mu dva dana pre odlaska na pijacu ruke u testu do lakata. One su ujedno zadužene za marketing i prodaju, a Irina ima zadatak i da udari pečat na papirne cvetiće – etikete koje “nose” njihovi italijanski kolačići.
– Prvog dana prodao sam samo tri kesice, a sutradan malo više. Sledećeg vikenda smo poveli ćerke i one su prodale čak 10. Ljudi uglavnom pozitivno reaguju na to što nam one pomažu, a mušterije su zadovoljne ukusom kolača i uslugom prodavaca – otkriva Davor.
– Ko ne vidi u orahu, ne vidi ni u tovaru, kaže stara poslovica moje bake. Mi smo u te prve tri kesice videli da možemo mnogo, davali smo sebi nadu. Jer, kad date sve od sebe, kad uradite posao najbolje što možete, onda nema mesta panici i strahu, univerzum će dalje raditi za vas – sigurna je Jelena.
Osnovni moto, molitva i matra ove porodice je zahvalnost. Jedan od njihovih rituala je i da, dok sede za kuhinjskim stolom, kažu barem dve stvari na kojima su zahvalni za taj dan ili nedelju.
– Najlakše je sedeti u zoni komfora i kukati. U našoj porodici ne sme da se upotrebi rečenica „ne mogu“. Život nije odustajanje, život je stalan rad na sebi, učenje i suočavanje sa problemima, a u tome jeste i najveća lepota postojanja. Niko nije bez razloga na ovom svetu. Zahvalni smo ljudima sa kojima sarađujemo, koje smo upoznali, zahvalni smo mušterijama, svima koji nam pošalju poruku da su italijanski kolačići divni, zahvalni smo na svakom novom danu i prilici da ga preživimo – rekla mi je ova optimistična majka, pre nego što je spremila ćerke za trening mačevanja.
Tekst i fotografije: Nenad Blagojević, www.pricesadusom.com
