Svi kažemo da želimo da budemo srećni, ali potraga za srećom često liči na traganje za nečim što je teško uhvatiti. Možda problem nije toliko u nama ili svetu u kom živimo, već u samom konceptu sreće. U tom kontekstu može se spomenuti i eudaimonia, što doslovno znači “dobar duh”.

 

 

Foto: Unsplash

Eudaimonia ili blaženstvo je mnogo dublji, celovitiji i bogatiji koncept od sreće, ponekad artikulisan u smislu procvata ili življenja života koji je vredan ili ispunjen.

Mnoge filozofske škole u antičko doba su eudaimoniu smatrale najvišim dobrom, često čak i samim ciljem i svrhom filozofije, iako su je različite škole poput stoicizma mogle da zamisle u nešto drugačijim crtama.

Ono što se može reći jest da eudaimonia, za razliku od sreće, nije emocija, već stanje postojanja ili čak, posebno za Aristotela, stanje stvarnosti. Kao takva, stabilnija je i pouzdana i nije ju moguće tako lako oduzeti.

Sokrat je, čini se, izjednačio eudaimoniu s mudrošću i vrlinom. Onaj ko nije mudar ne može biti srećan.

Na svom suđenju, u Apologiji, Sokrat pruža prkosnu obranu, govoreći porotnicima da treba da se stide svoje spremnosti da poseduju što više bogatstva, ugleda i časti, a da pritom ne brinu i ne razmišljaju o mudrosti ili istini. Bogatstvo, kaže, ne donosi izvrsnost, ali izvrsnost čini bogatstvo i sve ostalo dobro.

Platon se u načelu slagao sa Sokratom. Tvrdi da su pravda i nepravda duši kao što su zdravlje i bolest telu. Ako je zdravlje u telu poželjno, onda je i pravda u duši.

Za Platona nepravedan čovek ne može da bude srećan jer je iracionalan i nema kontrolu nad sobom.

Upravo je s Platonovim studentom Aristotelom i njegovom etikom najbliže povezan koncept eudaimonie. Za Aristotela se stvar najbolje razume gledanjem njenog kraja, svrhe ili cilja.

Na primer, cilj studenta medicine može biti kvalifikacija za lekara, ali taj cilj je podređen cilju izlečenja bolesnih, koji je i sam podređen cilju za život tako što će učiniti nešto korisno, piše Psychology Today.
Šta je eudaimonia?

Za Aristotela, to je razumevanje funkcije neke stvari kako bi se razumela njena suština. Dok je ljudskim bićima potrebna ishrana kao i biljkama, njihova prepoznatljiva funkcija je, kaže Aristotel, njihova jedinstvena i božanska sposobnost rasuđivanja.

Dakle, naše je vrhunsko dobro je da vodimo život koji nam omogućava korišćenje i razvoj razuma, i to je u skladu sa razumom.

Živeći svoj život u potpunosti prema našoj suštinskoj prirodi kao racionalna bića, mi smo dužni da razvijamo i izražavamo svoj puni ljudski potencijal, nezavisno od bogatstva.

Ako razvijamo svoje sposobnosti razmišljanja, ako se štitimo od laži i samoobmane, ako treniramo i savladavamo svoje emocije, s godinama ćemo donositi sve bolje i bolje odluke, činiti sve značajnija dela i dobijati sve veće zadovoljstvo od svega što smo postali i svega što smo učinili.

Izvor: N1