Padnemo, ustanemo, padnemo, razbijemo se, pa onda tek ustanemo. Tako nekoliko puta. A onda potonemo. Toliko duboko da ne znamo ni da je tako nešto moguće. Slušamo, govore: „Hvala Bogu da je to, nego neka bolest“, „To je prilika za rast“, „Pravi trenutak da radiš na sebi“…. U trenucima pada, malo je verovatno da iko može da razmišlja u kontekstu pobednika, a te reči nekako čak i podrugljivo zvuče. Da, ali je tako- sa time se slažu mnogi praktičari i psiholozi. Pad je prilika za rast. U to me je uverila i dr Nada Marković. Kako? Zašto je to tako? Zašto moramo pasti da bismo se vinuli? U razgovoru za portal Zdraviprava ona kaže da rad na sebi podrazumeva vraćanje sebi, svojoj suštini. Podsećanje ko smo mi zaista bez ikakve griže savesti. Kakvi smo kad smo bili deca. A put na kome zaboravimo tu svoju suštinu, zapravo je put na kome se dešavaju pad, a zatim i naš preobražaj. Ono kada postanemo što smo uvek i želeli, ali za šta nismo imali hrabrosti, snage, mudrosti.
Tako je to sa ljudima, navodi naša sagovornica. Ona se i sama uverila da je medicina zaista odlična za lečenje simptoma, ali da se uzroci dešavaju duboko u nama, u našim emocijama i energiji koja je pokretač svih procesa.
„Mi nismo stvoreni da budemo napeti, besni, nervozni, tužni, ozlojeđeni. To nije naša suština. To nije energija izvora. To nije energija zdravlja. Suština je mir, harmonija, zahvalnost. Taj sloj je naša maska kojim se štitimo od toga da nam se bol ne ponovi, da bi bili prihvaćeni, a ne odbačeni; da niko ne vidi kakvi smo zapravo. Jer to kakvi smo zapravo mi nekome se nije sviđalo i kritikovao nas je ili kažnjavao ili odbacivao. Govorio nam je kakvi treba da budemo. I šta sve još ne. Uopšteno, danas je individuacija čoveka veoma zaspostavljena; život nam nameće standarde i norme mišljenja i ponašanja-toliko i tako, da samo veoma jakog identiteta sa veoma podržavajućim okruženjem, pre svega mislim na porodicu, možemo da se sačuvamo. A to je, priznaćete, retkost. Svako negativno stanje, naša reakcija-emocija, nam govori da nismo u skladu sa našim Iskonskim, sa našim Autentičnim, u kom smo bili dok nije krenula Dresura. Ja to zovem dresurom, a to je zapravo neadekvatno prilagođavanje na okolnosti u kojima se izgubimo kao bića. Ali nikada nije kasno da počnemo da se tražimo. To je naš jedini zadatak u životu“, priča u dahu naša sagovornica.
Ističe i da čovek mora da ostvari svoje životne potencijale, da živi onako kako oseća da treba. Ako ne iskažemo svoje talente šta god da je u pitanju u životu, ta energija ostaje negde zaključana, zatrpana. A to nije dobro.
„Žena koja je kreativna, recimo, ne može da ostane dugo na nekom kancelarijskom poslu, da radi na šalteru ili nešto tome slično. Ona ima potrebu, ona će morati da iskaže svoje talente. A ceo život mi smo programirani da se rodimo, učimo i spremimo se za neko zanimanje koje će nam obezbediti egzistenciju. Tako vaspitani upisujemo škole i živimo taj život, idemo za sigurnošću, a kada se okrenemo shvatimo da smo živeli samo da bismo preživeli. To nije suština i tu često dolazi do problema“, navodi dr Nada Marković koja je dugi niz posvećena energetskoj psihologiji i lečenju Bahovim kapima.
Iako je sama doktor po obrazovanju, uvidela je da suština traži neka druga objašnjenja, pa je na svom primeru razumela da se odgovori o srećnom i ispunjenom životu kriju negde drugo.
„Medicina mi je pomogla da naučim sve o anatomiji, ljudskom telu. Da upoznam patološke procese, ali do bolesti i do samog izlečenja vode nas emocije koje su sama energija. To se ne pominje u medicini“.
Strah kao pogrešan pokretač
Strah kao pogrešan pokretač? Strah je dobar pokretać, kada objektivno osećamo da smo ugroženi, pa preduzimamo akcije da bismo pomogli sebi da bismo preživeli, da bismo se odbranili, obezbedili sebi osnovne uslove za život. Ali ako nas strah stalno vodi, a duboko unutra-vodi nas, onda nam se čitav život svodi na izbore vezane samo za preživljevanje. A gde smo mi, želje, uživanje, smisao?
Do zaglavljenja, tvrdi, dolazi kada nas u životu vodi strah, a ne ljubav. Kada ne pratimo šta je ono što nam čini dobro, od čega se osećamo lepo u svom telu, nego se rukovodimo strahom da moramo i trebamo. Ali često nas strah preplavi i ne možemo ni da dođemo do ljubavi od straha. Ne možemo da delamo iz pozicije ljubavi kada smo u stalnom strahu.
„Strah je primarna emocija koja vodi većinu ljudi u životu, na osnovu nje prave izbore. A to bi trebalo da bude ljubav. Ona treba da pokreće čoveka. Mi to radimo jer nismo svesni, to je lako reći, ali teško izvesti. Moramo da posmatramo u životu gde smo mi i da nas naše želje vode i da tako stvorimo ono što želimo. To se odnosi na sve izbore u životu”.
Zanimljivo, kroz vreme ljudi evoluiraju i tako se lako desi da nešto što nam je odgovaralo sa 2o, sa 45 godina nam više ne odgovara. Potrebe, stavovi, uverenja se menjaju i razvijamo se i zato se ljudi i razilaze, menjaju svoje živote.
Nema loših izbora, sve je nama u nekom trenutku služilo
A onda dođu „srednje godine“. I čuvena kriza koja prati sam ulazak u četrdesete. Mnogi tada menjaju život iz korena, na opšte čuđenje okoline. Dr Nada Marković kaže da i za to postoji objašnjenje.
„U tim godinama, u 40. ili 42. godini, tada se javlja pitanje odgovornosti u simbolici sedmog energetskog centra. U energetskoj psihologiji kojom se ja bavim sedmi energetski centar traži veliku odgovornost od nas. Traži da budemo odgovorni za sopstveni život i sopstvene izbore. Pitamo se da li smo živeli sebe ili smo živeli po inerciji. Sedmi energetski centar je karma. To je tačka preispitivanja sebe, koliko smo svesni sebe i ta pozicija nas pita da li smo živeli po inerciji ili svesni sebe, svojih želja i da li smo uopšte pokušali da živimo kako želimo“.
[su_quote id=“custom“]
Energetska psihologija (EP) pripada porodici integrativnih pristupa psihoterapiji, treningu i zdravstvenim tretmanima koji vuku korene iz isceliteljskih tradicija o povezanosti uma i tela, a koje su stare i do 5.000 godina. EP metode objedinjuju bioenergetske uvide ovih tradicija sa najboljom savremenom psihološkom praksom, a usavršene su tokom 35 godina modernog kliničkog iskustva u radu sa više miliona klijenata širom sveta. Energetska psihologija blago i brzo oslobađa traumatične događaje zamrznute u vremenu unutar sistema um-telo.
[/su_quote]
[su_quote id=“custom“]
Rad na sebi je kontinuirani rad koji se nastavlja i posle poseta teraputu, do kraja života.
„Radom na sebi mi se vraćamo tamo gde smo bili. Dajemo sebi dozvolu da budemo ono što jesmo bez osećanja krivice ili straha. Jer to je naša jedina dužnost u životu. Da izgubimo nemir usled samoodbacivanja i povratimo celovitost i svesnost o toj celovitosti. Ne postoji čarobni štapić, ali postoje tehnike koje treba svakodnevno upražnjavati. Upornost i kontinuitet, i želja da pronađemo izgubljenog sebe“, iskrena je naša sagovornica.
[/su_quote]
[su_quote id=“custom“]
Nada Marković je lekar, Bahov praktičar, praktičar energetske psihologije, autor i mama jedne devojčice. Ali, pre svega, kaže, duša, biće. Dugo vremena joj je kao lekaru koji se bavio zapadnom medicinom trebalo da otkrije šta je to što je zaista ispunjava u bavljenju čovekom. Na to je motivisala i velika emotivna kriza koja joj se desila sa 23 godine. I shvatila je posle dugog traganja da je za nju pravo lečenje-povratak svojoj celovitosti, ali i sazrevanje na tom putu. Kroz dugu i tešku ličnu borbu sa sobom i svojim strahovima, paničnim napadima, potisnutim emocijama koje su se oslikavale kao telesni simptomi, izabrala je Bahovu cvetnu terapiju i energetsku psihologiju kao najdelotvornije metode koje rade i na telu i na umu istovremeno, ali pre svega, metode koje nas uče ko smo zapravo i kako da se tome vratimo. Tako je nastao i njen prvi roman ,,Oslobođena“, jer joj je pisanje bila svojevrsna terapija…
[/su_quote]
Autor: Mariota Vlaisavljević