Tomislav Kuljiš je osnivač međunarodnog edukativnog trening instituta i IPD International, u okviru kojeg je i Centar „Prirodno roditeljstvo“ kao i škola Integralne telesne psihoterapije. Nosilac je Evropskog psihoterapijskog sertifikata. Njegovi programi zasnovani su na integraciji znanja iz razvojne i kliničke psihologije, telesnih i psihodinamskih psihoterapijskih pravaca, interpersonalne neurobiologije, savremene teorije povezanosti, teorije regulacije afekta i integralne teorije. Povodom dolaska u Beograd i održavanja seminara „Zdravi odnosi kao temelj srećnog života“ sa decom, partnerom, prijateljima i kolegama, odgovorio je na pitanja o odnosima, psihoterapiji, ranom razvoju i drugim važnim temama, koje će detaljnije i temeljnije obraditi na seminaru.
Zašto se danas veliki broj ljudi interesuje za temu ODNOSA?
Treba da pogledamo sadašnji istorijiski momenat: mi smo poslednjih godina u periodu kada nam je generalno dobro, bez obzira na šta se žalimo na neke realne probleme u društvu. Čim su Maslovljeve niže temeljne potrebe zadovoljene, otvara se tema za nečim višim. Sada možemo da prebacimo fokus i na teme koje spadaju više sfere kao što je rad na sebi i poboljšanje kvaliteta života.
Tema odnosa je krucijalna tema ljudskog bića jer je čežnja ili potreba za odnosima ugravirana u našu neurofiziologiju. Mi smo bića koja moraju da imaju odnos da bismo se regulisali, da bi naša neurofiziologija bila stabilna. Zato je samica najveća kazna, zato je ekskomunikacija najveća kazna.
Tematika uspostavljanje odnosa i problematika istih je na mnogo dubljem nivou nego što mi mislimo ili želimo da mislimo. Nalazi se s, jedne strane, u duboko nesvesnom u smislu softvera koji se nisu razvili u ranom periodu, a kojima se služimo kod uspostavljanja odnosa sa ljudima, ali i u hardveru, u smislu nedovoljno razvijene organizacije socijalno-emocionalnog mozga, odnosno umreženosti koja je trebala da se dogodi tokom ranog razvoja.
U ranom periodu imamo različita iskustva, a za neke osobe su mnoga ta iskustva sa roditeljima i ostalim starateljima bila ili povređujuća, u smislu da to ide prema nekom traumatskom iskustvu, ili nenamirujuća, u smislu da je izostalo ono što je trebalo da bude preduslov razvijanja i hardvera i softvera, neophodnih da ostatak života uspostavljamo kvalitetne odnose sa ljudima.
Kako je moguće osvestiti uzroke nemogućnosti ostvarivanja kvalitetnih odnosa sa drugima?
Upotrebiću za to sliku zgrade sa spratovima: ljudi obično funkcionišu na trećem spratu što je analogija za svesni ego i ne shvataju da je problem na trećem spratu nastao zato što u podrumu, koji je anlogija za nesvesno, nešto nije kako treba. Mnogi i ne znaju da postoji ”podrum”. Ovim seminarom ću pokušati da publici približim kako se stvara ”podrum” tj. nesvesno i nastojati da ih uvedem unutra. Prvi korak u radu na sebi je da počnemo da razumemo sebe na nivou ”podruma” i shvatimo zašto se neki problemi nama stalno događaju i zašto naš nesvesni sistem tako funkcioniše, bez obzira na to što bi mi želeli nešto drugo, ali ne možemo to da postignemo. Nesvesno u pravilu uvek biva jače od nas na ”trećem spratu“.
Sada možete postaviti pitanje: „Šta je to što je jače od mene?“ Prvo treba da postanemo svesni toga, a onda da sa određenim radom na sebi, možda baš kroz psihoterapiju potražimo pomoć. Dubinske i odnosne psihoterapije pružaju tu mogućnost, jer je za transformaciju nesvesnih programa potrebno ići dublje u nesvesni softver i dobiti nova odnosna iskustva što pružaju odnosne psihoterapije. Cilj je da dođe do određene prepravke softvera koji nosimo u svom nesvesnom, a koji ne možemo prepraviti razmišljanjem ili intelektom, već isključivo dajući kroz terapiju sistemu potpuno novo odnosno iskustvo koje mu nedostaje.
Zašto su prekidi odnosa tako bolna iskustva?
Prekidanje odnosa kod mnogih ljudi izaziva patnju, a kod nekih izaziva raspad ili veću problematiku u funkcionisanju same neurofiziologije, što ljudi osećaju i opisuju kroz izraze kao što su usamljenost, bol, alijenacija, otuđenost i slično. I naravno da se u tome razlikujemo, nismo svi isti. Postoje vrste problema u ljudima koji su imali povređujuća rana iskustva koja su ih učinila vrlo slabofunkcionalnim u odnosima i oni će se deklarisati tako da je njima mnogo bolje bez odnosa i ne formiraju odnose i povlače se u sebe i bolje se osećaju kada imaju manju interakciju, što ne znači da ispod ne leži čežnja i potreba za kontaktom. Njihov sistem je previše puta u ranom periodu bio povređivan i ranjavan kroz odnos, a pogotovo u tom prvom odnosu, gde se nije uspešno uspostavila konekcija s mamom i tim ljudima je uspostavljanje odnosa teško. Njihov sistem ne zna kako se to radi.
Kad govorimo o vrstama vezivanja, ovaj tip zovemo izbegavajuće vezivanje. Zatim imamo tipologiju vezivanja onih ljudi koji su se zaglavili u potraživanju većeg kontakta i dubljeg odnosa i njima je nedostatak kontakta i odnosa veoma teško stanje i silna je potreba za tim i tada govorimo o ambivalentnom tipu.
Ideja prirode je bila da imamo sigurno vezivanje, gde nam komunikacija i uspostavljanje odnosa ide jednostavno bez puno truda i razmišljanja o tome.
I imamo dezorganizovani tip vezivanja – tim ljudima je jako teško uspostaviti bilo kakve odnose, odnosno s njima je uvek haos i pakao i njima je jako teško sa ljudima i ljudima je teško sa njima.
Ideja prirode je bila da imamo sigurno vezivanje, gde nam komunikacija i uspostavljanje odnosa ide jednostavno bez puno truda i razmišljanja o tome. Ljudi koji imaju pretežno sigurno vezivanje u svom sistemu spontano razvijaju odnose i to im je najnormalnija stvar u životu i oni, kod manjih problematika u odnosima, mogu da dobiju značajne koristi već i kroz samo osvešćivanje, kroz razumevanje problematike, ili kroz neke manje duboke metode u odnosu na psihoterapiju kao što su afirmacije i autosugestije, jer je njihova problematika lakše popravljiva. Njima nije potrebno da idu toliko duboko u svoje nesvesno.
Ali postoje i vrste problematika koje zahtevaju psihijatrijski angažman, odnosno medikamentnu podršku u lečenju. Psihoterapija u tom slučaju može da bude značajna i bitna podrška, fascilitator razvoja, ali kod težih problematika psihoterapija nije dovoljna. Nekad je oštećenje tako veliko da fiziologiju treba primiriti sa adekvatnim medikamentima, popraviti hormonalnu sliku da bi čovek uopšte bio funkcionalan,a što je područje psihijatrije.
Na koji način rani razvoj utiče na nastanak problematike u odnosima?
Mi kao škola Integralne telesne psihoterapije i IPD international spadamo uz mnoge druge autore, centre i naučnike u novu struju u svetu koja sve više jača i polako postaje mainstream, a koja uz genetiku naglašava veliku važnost ranog perioda i ranih iskustava, a šta se sve više potvrđuje savremenim naučnim spoznajama, kao i praksom u radu s ljudima.
Moje lično uverenje koje uvek ističem, bez obzira na to što sam iz struje koja zastupa rani razvoj, jeste da nije sve rani razvoj, da postoji i transgeneracijska trauma, epigenetika tj. postoji problematika koja je inherentna koju je taj sistem deteta doneo na svet. Rekao bih postoji snažna predisponiranost genetska i epigenetska za razvoj i ekspresiju određene problematike. Ali opet, i u tim slučajevima jako dobra iskustva tokom ranog razvoja sa dobrim roditeljima mogu da budu onaj faktor koji će sprečiti ekspresiju ”loših” gena i biti za to dete i buduće generacije nakon njega reparativno ili zaceljujuće iskustvo transgeneracijske traume.
Veoma dobra mama će uspeti da napravi mnogo toga dobrog, te takvo dete ne mora da ima eksperesiju onoga za šta je genetski predodređeno. Isto tako veoma loše roditeljstvo će sistem deteta koji jegenetski dobro predisponiran promeniti tako da dete izraste u osobu koja imamanju ili veću psiho-emocionalnu problematiku kroz život.
Na koji način digitalizacija danas utiče i menja odnose?
Uopšteno, digitalizacija uz sve svoje prednosti i lepote donosi i više velikih problema, što ću spominjati na predavanju. Jedan od glavnih problema vezanih za temu odnosa je taj što se deca u ranom periodu vrlo brzo navuku na ekran jer je sadržaj digitalnih medija jako podražujući za mozak i time privlačan, ali je istovremeno za mozak ono što su mekinje za probavni sistem. Dakle, nešto što prolazi kroz telo, ali ništa ne hrani i ne razvija. Tako i vreme za ekranom nadražuje mozak, čini da nam je to privlačno, ali ne dovodi do onog procesa razvoja koji bi trebalo da se događa u tom senzitivnom periodu upravo kroz interakciju deteta sa drugim ljudskim bićima, pogotovo odraslim jedinkama, zrelim osobama i drugom decom.
Najveća šteta je što se nepovratno izgubilo vreme tokom senzitivnog perioda kad je mozak bio programiran da razvije socijalne veštine, kroz interakciju sa drugim ljudima. Dete je te dane i sate provelo za mobilnim telefonom ili tabletom i sutra njegov sistem neće znati kako sto ostvaruje stvarni kontakt s drugim ljudskim bićima.
Mislim da se pokrenuo jedan proces, koji, ako se ništa ne promeni, će zauvek promeniti ljudsku vrstu, i da ćemo mi kao vrsta, zaboraviti da su odnosi mogli da budu drugačiji, dublji, stvarniji. Kao vrsta ćemo postati socijalno površna – u proseku nećemo znati kao pre da uspostavljamo duboke i stvarne odnose sa ljudima.
Šta bi moglo da bude rešenje za mlađe generacije koje dolaze?
Srećom, paralaleno sa ovim što sam naveo, događa se još nešto, a to je da nivo svesti ljudske vrste raste eksponencijalno. Pomak u svesti za koji je trebalo ranije da se desi kroz mnogo generacija, danas se događa unutar jedne generacije. I to svi koji imaju decu mogu da posvedoče, jer su ta deca nekako drugačija. Imaju u startu viši nivo svesti, bitne su im stvari kao npr. klimatske promene, ekologija, imaju veću zainteresovanost za sebe, postavljanje pitanja o sebi i više su otvoreni da rade na sebi, nego što su to starije generacije bile.
Ako pogledamo ljude koji počinju da rade na sebi, možemo raći da im je zajednička tema kapacitet i spremnost za otvaranje pitanja o sebi, neka širina svetonazora i to se sve više vidi kod mladih generacija.
Verujem da će nove generacije u višim nivoima svesti iznalaziti rešenja za spomenute problematike koja sada nama ne padaju na pamet.
Izvor: Vreme za
