Najčešći poremećaj metabolizma lipoproteina u dijabetesu manifestuje se povišenjem nivoa triglicerida, sniženjem HDL-holesterola dok LDL-holesterol, kod dijabetičara, ne mora biti značajno povišen u poređenju sa nedijabetičarima. Međutim, navedene metaboličke promene najčešće i pravi su rizik od ateroskleroze u dijabetičara. Prema najnovijim istraživanjima dijabetes (oba tipa, tip 1 i tip 2) predstavlja ekvivalent koronarnoj bolesti zbog čega postoji težnja da vrednosti “loših” holesterola ne prelaze preporučene vrednosti. Poželjne i vrednosti koje predstavljaju rizik za osnovne lipidne parametre prema nacionalnom vodiču.

Smanjite rizik, hranite se zdravo. Foto: Freepik

Kod dijabetesa tip 1 usled nedostatka insulina, smanjena je aktivnost lipoproteinske lipaze, zbog čega je smanjena eliminacija hilomikrona iz plazme, što kao posledicu ima povećanje triglicerida. Istovremeno, nema inhibicije hormon-senzitivne lipaze u masnom tkivu, pa je povećana razgradnja triglicerida iz masnog tkiva i mobilizacija masnih kiselina. Regulisanjem dijabetesa tip 1 odgovarajućom insulinskom terapijom ovi procesi se mogu držati pod kontrolom. Rizik uvek postoji, a kod pacijenata sa dijabetesom tip 2 povećanje koncentracija holesterola i triglicerida nastaje kao posledica povećanja njihove sinteze u jetri. Višak triglicerida se sekretuje u plazmu u obliku VLDL-a, a u slučaju da se prekorači kapacitet jetre za eliminaciju VLDL, tada se trigliceridi akumuliraju u jetri.

DIJETETNI FAKTORI

Kontrolom unosa tipa i količine ugljenih hidrata kod pacijenata sa dijabetesom tip 2, snižava se koncentracija triglicerida i VLDL čestica. Tako se smanjuje i rizik od bolesti i komplikacija.

Uz kontrolu unosa ugljenih hidrata, jednako važan dijetni factor odnosi se i na pravilan izbor masti. Nivo ukupnog holesterola i LDL-a može da se reguliše smanjenim unosom holesterola i zasićenih masti.
Zbog aterogenih osobina VLDL-a i LDL-a povećava se rizik za nastajanje ateroskleroze. Ako pri tome dolazi i do smanjenja koncentracije HDL-a rizik za nastajanje ateroskleroze se povećava. Lipidni status kod dijabetičara zavisi i od drugih faktora kao što su: gojaznost, rezistencija na insulin, ishrana, fizička aktivnost, kao i genetska predispozicija. Povećane koncentracije glukoze u plazmi dovode do ne-enzimske glikozilacije proteina, a brzina ovog procesa proporcionalna je koncentraciji glukoze. Promene u strukturi i sastavu glikozilovanih proteina dovode do poremećaja njihove funkcije. Najčešće dolazi do glikozilacije kolagena, bazalne membrane krvnih sudova, što kao posledicu ima zadebljanje zidova krvnih sudova koje dovodi do smanjenja lumena i protoka. Posledice ne-enzimske glikozilacije proteina najpre su vidljive na malim krvnim sudovima oka i bubrega, pa dolazi do retinopatije i nefropatije. Povećanje LDL-a kod pacijenata sa dijabetesom može da bude i posledica glikozilacije apolipoproteina B ili proteina LDL receptora, čime je katabolizam LDL-a smanjen i otežan. Oštećenjem funkcije imunoglobulina IgG ne-enzimskom glikozilacijom proteina dolazi do učestalih infekcija i inflamacija koje pogoduju aterogenezi. Glikozilacija proteina je proporcionalna glikemiji, a glikozilovani hemoglobin HbA1c služi za procenu stepena glikoregulacije.

UTICAJ ODNOSA Ω3 I Ω6 MASNIH KISELINA NA NORMALIZACIJU LIPIDNOG STATUSA

Omega-3 masne kiseline ulaze u sastav ćelijske membrane, gde učestvuju u pravilnom funkcionisanju ćelijskih receptora. Takođe, one su polazna „sirovina” za sintezu hormona koji regulišu zgrušavanje krvi, kontraktilnost i relaksaciju zidova arterija, kao i inflamatorne procese u ljudskom telu. Omega-3 masne kiseline učestvuju i u procesima genske ekspresije, te deluju preventivno kada su u pitanju kardiovaskularne bolesti i šlog, pomažu u kontroli lupusa, ekcema, reumatoidnog artritisa. Osim toga, neke studije su pokazale da omega-3 masne kiseline imaju protekivnu ulogu kada su u pitanju kancerogene bolesti.
Najvažnije omega-6 masne kiseline za organizam su linolna (LA), gama-linolenska (GLA) i dugolancana arahidonska kiselina (AA). Rezultati velikog broja istraživanja ukazuju da bi omega-3/omega -6 masne kiseline mogle povoljno uticati na nivo lipida u krvi, krvni pritisak, da mogu imati imunomodulatorno i antiinflamatorno delovanje.Potrebe za ovim nutrientima su procenjivane od strane više nacionalnih i internacionalnih tela, International Society for the Study of Fatty Acids and Lipids (ISFFAL) je 2004. godine preporučila da odrasle osobe unose 2% dnevne potrebne energije u vidu linolne kiseline kao jedine esencijalne omega-6 masne kiseline, dok bi za decu i 1% moglo biti dovoljno. Prema americkim podacima datim u Dietary Reference Intakes for Energy, Carbohydrate, Fiber, Fat, Fatty Acids, Cholesterol, Protein, and Amino Acids iz 2005. godine, odgovarajuci dnevni unos za linolnu kiselinu iznosi 17 g za muškarce i 12 g za žene (oko 5% dnevnog energetskog unosa). Kod unosa omega-6 masnih kiselina cesto se postavlja gornja granica poželjnog unosa i to na 10% dnevno potrebne energije. Razlozi su sledeci: uobicajenom ishranom baziranom na biljnim uljima uglavnom se unosi više od preporucenih kolicina; u vecim kolicinama omega-6 masne kiseline mogu delovati pro-oksidativno; vecim unosom narušava se odnos sa omega-3 masnim kiselinama.