Najlakše je žaliti se. Ajd’ti budi maher, pa pronađi nešto lepo i kad padaju krokodili s neba, i kad uletiš u gužvu u saobraćaju, i kad ti dođe da baciš daljinac jer je na svim programima neki užas? Ajd’ budi baja pa počni da voliš svoju sliku u ogledalu, sa sve đozlama i dioptrijom plus beskonačno?
Ovako započinje svoj prvi blog specijalno za portal “Zdrava i prava” čuvena KevaIPo, i nastavlja u svom fazonu:
Mislim, nisam ti ja pristalica onih mantri koje će da te promene – kao, gledam se u ogledalu i govorim “lepa sam-lepa sam”, pa se prolepšam. Niti će kiša da prestane ako ja ponavljam “sunce je-sunce je”. Ali mogu da učinim nešto drugo: da zamislim kako bi tužno bilo da kiše uopšte nema. Da se setim kako lepo grlim kad skinem naočari. Da izbrojim koliko ima ljudi kojima se baš ovakva dopadam, i koji bi bili uskraćeni pogleda na mene da izgledam drugačije? Koliko ih je koji me prepoznaju baš po tim đozlama, i misle da su seksi? I eto me nasmejane…
Ma znam, uvek postoji šansa da me ubediš da je “sve otišlo bestraga” i da “život nema smisla”. A naročito će slatko da ti bude kad kreneš da mi objašnjavaš da su “svi ljudi prljavi i zli” i da je”razočarenje na svakom koraku”. Ako ti kažem da je svet ipak lepo mesto, i da treba samo malo da protrljaš okice, pitaćeš me “na čemu si ti, sestro?”
Evo sad ću da ti objasnim. Odeš, zamisli, u London. Svet u malom. Hodaš jednom od onih centralnih ulica, recimo Oksford Stritom. Gura te neki narod, krkljanac najstrašniji. Neki samo hodaju, a neki te bogami i dobrano nagaze. Jedu i bacaju pored sebe – tačnije, tebi pod noge – ne samo ambalažu nego i ostatke hrane. Gradske službe se guraju kroz tu masu i skupljaju đubre u velike crne kese, vezuju ih i nabacuju po pet-šest na gomile na sred trotoara. Pa onda malo ugaziš u polovinu čokoladnog kolača ili parče pice, malo se spotakneš o hrpu kesa punih otpada. Onda rešiš da se iščupaš odatle, staneš da čekaš bus, ne uspeš da uđeš u prva tri i shvatiš da to nije ni malo lako, naročito ako je pet-šest popodne. Metroom ćeš ipak brže – a dole te čekaju umorna i namrštena lica među kojima će se naći i neko toliko pijan, da ti se sruči preko nogu. Onda izađeš na pretposlednjoj, na primer, stanici i kreneš pešice kroz mrak do stana gde odsedaš, misliš pas stoji sa strane, kad ono – lisica! Dočepaš se sobe i pomisliš, majko moja, šta mi je ovo u životu trebalo, šta mi je falilo da sedim u mom sokačetu i pijuckam pivce, i mirno čekam penziju?
A onda sutra, ogrejalo sunce, uđeš u bus za razgledanje, popneš se na sprat, staviš slušalice i – vidiš nešto sasvim drugo. Kao da su zauvek nestali i pijanci, i nevaspitani turisti, i izmoreni putnici, odjednom ti sve lepo, blistavo, raskošno. Odjednom shvatiš da je sve ono od juče – zauvek beznačajno. Kao prašina koja služi samo da zamagli pogled. I tek onda shvatiš zašto u taj grad svi hrle i žele da ostanu.
I sad, zamisli ponovo onu mračnu sliku sveta oko tebe, s početka. A onda uskoči u neki bus, popni se na sprat i pogledaj „odozgo“. Sa nekog drugog nivoa.
I turisti, i kese, i pijanci u našem malom svetu – dođu i prođu.
A tvoje lice i zagrljaj zavise samo od tebe.
