Lep je osećaj videti da je neko srećan i raspoložen u našem prisustvu. Kada u nama prepoznaju dobrog prijatelja i osobu na koju mogu u svakom trenutku da se oslone, takođe je nešto zbog čega se dobro osećamo. Ima radosti u tome da budemo od pomoći i da budemo prepoznati kao dobre osobe spremne da učine sve za druge. Ipak, nekada je i trenutak da naučite da hrabro kažete ne.
Kako danas mogu da budem nekome podrška?
Svi u svom iskustvu imamo situacije u kojima smo se osećali ponosno, ispunjeno i radosno, jer smo nekome pomogli i pružili smo mu podršku i jer se neko u našem prisustvu osećao sigurno, bezbedno, zaštićeno, voljeno, prihvaćeno ili podržano. Dobro je kad ljudi znaju da na tebe mogu da se oslone. Kako danas mogu da budem nekome podrška važno je pitanje kojim možemo da uđemo u svoj dan, jer svaki dan je nova prilika da učinimo nešto dobro i korisno.
Šta mi je ovo trebalo…
Ima situacija kada nam se učini da smo se u nekim odnosima isuviše dali, da smo nekim ljudima pružili previše svog vremena, svoje pažnje, svog novca, svog života… Neretko se desi da naiđu trenuci kada se osećamo potpuno iscrpljeno, umorno, istrošeno, upravo od svog tog činjenja i potrebe da ugodimo drugima. Onda se zapitamo šta mi je sve to trebalo, kako je moguće da na sve što činim i na sav trud koji ulažem ne dobijem makar zahvalnost. Tada krećemo u preispitivanje sebe i svog života, počinjemo da uviđamo kako sve to nema smisla, kako smo po ko zna koji put ispali glupi i naivni i donosimo odluku da okrenemo novi list, da nećemo više sebe toliko davati, da ćemo malo više kalkulisati, da istu grešku sebi više nećemo dozvoliti… I to traje neko vreme… Do prve naredne prilike.
Na neki neobjašnjiv način opet se nađemo u situaciji da nas neko drag pozove i mi po hiljaditi put slušamo jednu istu priču o tome kako mu je život težak, kako nema sreće ili kako je napravio pogrešan korak zbog kog su mu danas krivi porodica, društvo, vreme, partner, kolege, sistem i tako u nedogled. Iako smo već u startu umorni od razgovora koji nam predstoji, da ne bismo povredili prijatelja, mi se pravimo fini i slušamo žalopojku i sve vreme klimamo glavom, a duboko u sebi jedva čekamo da se susret završi i proklinjemo sebe što pristajemo na ovaj mrak kojim nas taj neko guši. Sa druge strane veoma nam je važno da ipak ne povredimo nekoga i to nas koči da ne kažemo: „E sad je stvarno dosta”. Nakon tih susreta smo kao prebijeni, kao da su nas tukli. Prebacujemo sebi što smo izgubili vreme, ali opet sa druge strane prisutna je i misao da smo ipak ispoštovali tu osobu.
Dešava se i da imamo utisak da mnogo više ulažemo u negovanje odnosa sa drugima, sa prijateljima i porodicom, nego što to osećamo sa njihove strane. Što se više trudimo, oni kao da to sve manje primećuju. Na poslu smo često skloni da progutamo knedlu i da na već mnoštvo zadataka koje obavljamo prihvatamo još novih, jer nam je neprijatno, ne želimo da se zamerimo, plašimo se da bismo svoj posao doveli u pitanje… I opet, radimo preko svih svojih granica, često se osećamo iscrpljeno i bolesno, jer smo pod ogromnim pritiskom.
Zašto je to tako?
Međutim, veoma je važno da shvatimo da su sve te situacije isključivo rezultat naših odluka da ih prihvatimo. Ma koliko nam se činilo da nemamo izbor i da je najvažnije da pružimo dokaz svoje lojalnosti, prijateljstva, stručnosti, vrednoće i čega sve još ne, svaki put smo imali mogućnost da svim tim zahtevima kažemo ne. Isključivo naš izbor, isključivo naša odluka je bila da uđemo u situacije za koje smo unapred znali da nam neće prijati i da će nas samo dodatno opteretiti. Naša želja da dokažemo da smo dobri prijatelji, kolege, partneri, muževi, žene, roditelji, deca, uvek su u korenu svake ove odluke.
Sve se to dešava iz jednog prostog razloga, a to je duboko ukorenjeno uverenje da nismo dovoljno dobri. Od kada smo počeli svoju životnu odiseju, konstantno smo izloženi situacijama u kojima moramo da dokazujemo ko smo, koliko vredimo i koliko smo dobri. Rastemo u društvu u kom imamo utisak da mnogo toga što radimo nije dovoljno dobro. Od najranijeg detinjstva, preko odrastanja, pa sve do zrele faze, ova ideja se sve više učvršćuje u nama i diktira gotovo sve naše korake i sve naše akcije. Upravo u ideji da nismo dovoljno dobri leži koren svih naših izgaranja i svakog našeg umora od toga da budemo bolji i da ostavimo što bolji utisak.
Budite dobri prema sebi
Došao je trenutak kada je važno da shvatimo da smo dobri, divni i dovoljni upravo ovakvi kakvi jesmo. Došlo je vreme da shvatimo da je koncept da tuđe potrebe stavljamo ispred svojih apsolutno pogrešan. Osoba čije potrebe za početak treba da zadovoljimo smo mi sami. Ako nismo osvestili važnost toga da budemo dobri prema sebi, uvek ćemo imati utisak da život nije fer i da mnogo toga nema smisla. Ako radimo preko granica svojih mogućnosti i svojih istinskih želja, dovodićemo sebe u situacije da budemo razočarani, jer smo imali očekivanja na koja nije odgovoreno na adekvatan način.
Onog trenutka kad počnemo da slušamo sebe, svoja osećanja i svoje srce, uvek ćemo nepogrešivo znati šta je to što istinski želimo da radimo. Kad sami prihvatimo sebe, kad shvatimo da nema potrebe da bilo kome bilo šta dokazujemo, kad prihvatimo važnost onoga što osećamo po svakom pitanju, iznenadićemo se koliko će život postati lakši, lepši i radosniji.
Naučite da hrabro kažete NE!
Na radionici Promenite misli – Izlečite život koju i dan danas smatram najvećom prekretnicom na svom put promene prvi put sam razumeo važnost toga da hrabro kažem ne kada osećam da je ne. Što je još važnije NAUČIO SAM KAKO da zauzmem taj stav i da se dobro osećam sa tim. Kroz tu radionicu, tačnije kroz procese i vežbe koje sam tada prolazio kao da se sa mene skidao sloj po sloj nametnutih stavova i principa koje sam skupljao godinama. Mislim da sam tada prvi put osetio istinsku slobodu. Konačno sam shvatio i prihvatio činjenicu da IMAM PRAVO DA BIRAM I DONOSIM ODLUKE!
Zašto je to veoma važno?
Kad mi naučimo da kažemo ne, tada i drugima pružamo priliku da nauče tu važnu lekciju. Kad naučimo da pratimo svoj unutrašnji glas i kad počnemo da vodimo brigu o sebi tako što ćemo istinski poštovati svoje želje, vreme, potrebe, tada ćemo na pravi način i u pravoj meri biti od pomoći drugima. Tada naši odnosi postaju pravi, iskreni i istiniti. Tada i drugi znaju na čemu su sa nama. Nema lažnih izgovora, nema prenemaganja, nema proračunavanja i zabušavanja.
Istina je najveće blago na putu do slobode
Dobre odnose sa drugima ostvarujemo samo ako smo ih prvo sa sobom ostvarili. Samo osoba spremna da prihvati i ispoštuje sebe ima kapacitet da na pravi i zdrav način prihvati druge i ukaže im istinsko poštovanje. Ne kalkulišimo u odnosima već ih gradimo na zdravim i stabilnim osnovama. Krenimo sa jedinog pravog mesta s kog je potrebno krenuti putem svoje promene. Krenimo od sebe. Kad promenimo sopstvene misli o sebi promenićemo i čitav svoj život.
I to je tako…
