Književnica Srbijanka Stanković objavila je svoju drugu knjigu, a prvu zbirku priča “I tako u beskrajno”. Ovu nesvakidašnju knjigu “savremenih bajki” čitaćete u jednom dahu, “gutajući knedle”. Kako je knjiga nastala, da li su prozni pisci pomalo poput kompozitora i koje mesto u svetu ima žena – otkrivamo vam u razgovoru sa Srbijankom Stanković.
Zašto se zbirka priča zove “I tako u beskrajno”?
Verujem da je u osnovi svakog književnog rada igra, ona najvažnija i najveća – igra rečima. Stvarajući, priču po priču, sklapajući slagalicu i povezujujući svoje tako različite a opet vrlo slične junakinje, dosetila sam se one čuvene Ršumovićeve pesme “i tako u beskrajon”. Asociralo me je na ono što je svima zajedničko – dečja naivnost i večita težnja za beskrajima, za samoostvarenjem. Svi u sebi imamo ono nešto što želimo da traje “i tako u beskrajno”, zar ne?
Kako si pisala i birala priče, koliko dugo je trajalo stvaranje ovog dela?
Značajan broj priča koje se nalaze u knjizi prethodno su objavljene na Lola magazinu, gde aktivno pišem od 2017. godine. Neke su preuzete cele, pojedine u fragmentima, a sve zajedno čine celinu – zbirku priča o ženi, sestri, majci, prijateljici, savremenoj i onoj iz prošlih vremena, sa svim brigama, srećama i tugama.
Kakav položaj žena ima u porodici, društvu, svetu uopšte? Šta je to što joj je važno? Može li da ostvari sve što zamisli? S ovog aspekta, mislim da mi je jedan od dražih utisaka čitalaca dosad – da knjiga zaista zastupa ženu, ali da nema formu napadnog feminističkog manifesta. Prija mi ovakav zaključak, jer se nekako oduvek zalažem za “tihu revoluciju” i verujem da “lepo” može spasiti svet.
Ne mogu da odredim precizan vremenski interval u kom je knjiga nastala, ali na neki način, kao da je oduvek sazrevala u meni.
Pisanje kao hobi ili potreba? Zašto stvaraš i šta te inspiriše?
Mislim da je želja da pišem rasla sa mnom, srasla sam sa olovkom ili tastaturom – kako vam drago. Oduvek pišem, to je mnogo više od hobija, istinska potreba da se izrazim, kažem nešto važno, podsetim da ima divnih stvari na ovom svetu – njima treba dati prostora. Mislim da se tu krije odgovor i na ovo pitanje o razlozima mog stvaranja.
Što se inspiracije tiče, ponoviću se – nadahnjuje me život sam po sebi, ljudske sudbine, žene iz porodičnih albuma, nestale dopola zaboravljene duše. Svi oni kojih nema i koji tek treba da se rode. Kao što bi rekao veliki Stevan Raičković “mi smo niti koje vezuju nerođene s mrtvima”. O svima njima sve želim da kažem.
Posao pisca se neretko doživljava kao usamljenički. Da li je to slučaj kod tebe i ako jeste – kako se uklapa u svakodnevicu?
Oduvek sam se divila onoj anegdoti o tome kako je nastao Markesov roman “100 godina samoće”. Prema toj priči Gabrijel Garsija Markes se zatvorio na 18 meseci u sobu i neprekidno pisao. Ima dana, priznajem, kada poželim kontinuitet i samoću, ali se bojim da je to u 21. veku prava privilegija. U brzini koju živimo, u gužvi i jurnjavi, a opet izolovani, nekako nam uvek izmiče onaj glavni “životni sastojak”, a to je osećaj mira, istinskog spokoja i pomirenosti sa sobom i svime što jesmo. Za pisca je naročito važno da ima to zrno samoće u kom će da sabere sve nemire i skroji mir kroz reči. Ovakvu povlasticu imam retko u svojoj svakodnevici, pa mogu slobodno da kažem da još kradem od sebe vreme za pisanje.
Iz knjige “I tako u beskrajno”
Majka je volela tabloidne vesti još u ono vreme kad tabloidi nisu nosili to ime. Posebno su je zanimale filmske zvezde, engleska kraljevska porodica i sve što je bilo epski romantično. Topila se pred televizorom i uzdisala, misleći da niko ne gleda, dok je peglala nama odeću za školu, ocu odelo i sebi uniformu za posao.
Radila je kao medicinska sestra u administraciji, satima buljeći u papire, registre, zapisujući dijagnoze, datume i brojke u kartone pacijenata, gutajući prašinu. Kafu je obožavala, a duvana se klonila, jer nije „damski“. Nije mogao biti nakaradniji taj spoj – moj otac i moja majka.
Njega su već svi znali kao sitnog, ali bitnog (kako je voleo da kaže) u gradskoj administraciji. Nikad nisam znala šta je tačno njegov posao, samo to da radi u opštini. U ono vreme, kad je moje detinjstvo opasano sankcijama, inflacijom i ratnim izveštajima na Dnevniku – tata je bio mnogo važan u našoj varoši. Važan, ali rekla bih nikada i cenjen.
Drugačije ne mogu da objasnim to što su se on i Branka, moja sentimentalna majka, svakodnevno „globili“. Nije to bilo porodično nasilje kao što se o tome sad govori sve glasnije. Više kao porodično žrtvovanje – gde svako dobrovoljno sebe žrtvuje i na silu živi nazovi srećan život.
Moja majka je imala tu nesreću (ili kako je otac često govorio tobož u šali – sreću) da bude rođena baš na 8. mart. Tako je uvek (ne)pravedno dobijala jedan poklon koji „važi“ za oba praznika.
– E, pa Brano – rekao bi pošto izađe iz kupatila, gde je ravno tri minuta prao ruke – Šta da ti čestitam prvo?
Sa svih sećanja podigla bi se zavesa tom jednom jedinom rečenicom. Ona bi se smejuljila, kao glumica koja zna tekst, odlično poznaje scenu i igra po trideset osmi put na pozornici nekog palanačkog pozorišta ili seoskog Doma kulture. Tog dana nije skidala komplet koji je nosila na posao. Umesto kućne haljine, navlačila je kecelju sa nekim smešnim natpisom i tako postavljala sto i pripremala rođendanski ručak.
Trebalo je da prođu godine da shvatim koliko je sve na toj scenografiji mog detinjstva bilo iščašeno. Ona se smeškala dok je nazdravljala sa pola čaše nekog voćnog likera, on se samozadovoljno češkao po stomaku i čekao „kad moja Brana spremi ne postoji lepše nešto“ – sarme. Bili su primer iz udžbenika za stabilan partnerski odnos.
Jedan nesrećno izabrani karanfil ružičaste boje oklembesio bi glavu u vazi pored televizora. Poklon bi uvek bio varijacija na domaćinsku temu – tiganj, šerpa, daska za peglanje.
– Hvala ti, Mijo, baš sam to želela! – rekla bi ushićeno dok je on već tražio neki sportski prenos na TV-u.
Kako je umela da se pretvara!
Knjigu “I tako u beskrajno” možete poručiti na sajtu www.jasamaska.com
Izvor: Zdravaiprava
