Na pitanje o reakciji tela pri pomisli na nuklearni rat nema jedinstvenog odgovora. Kako ćemo reagovati zavisi od toga koje stavove imamo o pojmu nuklearnog rata ili nuklearne bombe, jesmo li dovoljni stari da imamo ikakvo iskustvo vezano uz nuklearne katastrofe (npr. Černobil), koje je naše iskustvo s ratom, koje dodatne stresove doživljavamo u životu, kakvi su nam psihofizički kapaciteti i o nizu drugih faktora.
Pomisao na mogućnost globalne katastrofe izazvane nuklearnim ratom može nas jako uznemiriti, no ne samo na emotivnom nivou. Na fiziološkom nivou telo u svom nervnom sistemu pokreće odgovore na pretnju nuklearnim ratom u obliku reakcije “bori se ili beži” i ako smo dovoljno puta i dovoljno snažno bili zastrašeni, možemo reagovati na pretnje (zamišljene ili stvarne) vrlo brzo i vrlo intenzivno.
To može značiti da će nas preplaviti strah i anksioznost pri pomisli na nuklearnu katastrofu, da nećemo moći da budemo na miru, da će nam se ubrzati disanje i puls, da ćemo osećati “navalu adrenalina”, da će nam se mišići u telu napeti kako bismo ih mogli angažovati za spašavanje.
Telo nije stvoreno da bi u ovom stanju bilo dugoročno, jednostavno to ne podnosi i treba odmor i opuštanje, pa ako takav nadražaj postoji dugo, mogu se javiti i komplikacije, možemo na primer početi da patimo od nesanice jer se ne možemo opustiti, biti iritabilni pa čak i besni te prilično impulsivni (jer se podignuta energija namenjena spašavanju negde treba angažovati i izbaciti), možemo imati glavobolje pa čak i probavne smetnje jer se probava događa samo u stanju relaksacije (sećate li se pomalo izgubljene navike odmora nakon ručka?).
Ako fiziološki stres potraje, mogu se čak razviti i ozbiljnije bolesti jer naš nervni sistem prožima sve organe u telu.
Hiperpobuđenost nije jedini scenario u ovakvoj situaciji. Strah od rata može biti toliki da nas “zamrzne“ i onemogući nam normalno funkcionisanje. Možemo imati osećaj da se ne možemo pokrenuti, da smo napeti, da ne možemo da se koncentrišemo i adekvatno odgovorimo na uobičajene dnevne izazove, da odbijamo da učestvujemo u nečemu u čemu smo do juče uživali.
Naš um, nadalje, može otići u svet mašte i poricanja kako ne bismo morali da se nosimo s neizvesnošću i onim što nam je teško. U krajnjim slučajevima, možemo ući u kolaps, svojevrsno odustajanje, potpuni manjak energije i smisla.
Ipak, važno je znati da ovakva stanja koja su povezana s velikim stresom nisu obeležja karaktera, ne govore o tome jesmo li slabi, lenji, depresivni. Ona govore da je naš nervni sistem toliko preplavljen da ne može da nosi intenzitet pobuđenosti.
Niko ne želi da doživi razaranje, no budući da nad time nemamo kontrolu, treba se okrenuti onome nad čime imamo. Okrenimo se drugim ljudima za podršku, otvorimo se i razgovarajmo o onome što nas preplavljuje, uzimajmo pauze za relaksaciju od izazova i napetosti i istražimo šta je to što nam u životu donosi i najmanja zadovoljstva i ugođaj.
Izvor: Net.hr
